Učitelj

Књижевни преглед 63

било, било би неприродно; дијете више не би било дијете“. Писац се овде позива на Мојмана. Из Мојмановог тврђења да дете само помиче очи од слова на слово и да „о каквом обухватању слике цијеле ријечи — нема ни говора“ — изводи писац закључак да се не сме почети писаним словима, „јер њих невјешто око у ријечима не разабира“, пошто су тако повезана да је тешко детету да опази где се једно свршава и друго почиње.

Извођење оваквог закључка из оног тврђења не изгледа ми логично: ако је тачно да деца могу читати само слово по слово, онда писац не би смео, дајући у свом буквару одмах после другог слова целе речи а потом и реченице, да поступа ипак аналитички; поред тога деца би и писано, посебно научено слово могла да разликују у писаној речи чак и онда кад она поред већ научених садржи и неко ново слово. Други је разлог, због кога штампана слова треба доиста да дођу пре писаних: прва се могу само читати, а не морају сеи писати; за писање је пак увек везано и читање. Ну кад писац хоће да деца стално прецртавају штампана слова, онда се морамо запитати: шта се управо добија од тога редовног прецртавања или резања од слова од хартије и прављења од глинер

Г. Диздар умесно напомиње да се у Швајцарској и Бечу деци дају штампана слова на перфорираној чврстој хартији, са које их она одвајају и слажу у речи, а по употреби остављају у нарочиту кутију с преградама. На тај је начин кроз ову наставу спроведен принцип рада. У Немачкој се гдегде на овај начин ради и са писаним словима. Садржина, доживљај, а не техничка страна слова долази тако на прво место, док ће при прецртавању слова или при њиховом прављењу од дрваца за шибице доживљај, који има да се изрази речима бити за дуже време потиснут на друго место, јер дете треба најпре да савлада тешкоћу око прецртавања или састављања слова. Од учитељеве одмерености и умешности зависиће да ли неће тај посао бити за децу мучење, али у Напутку није смело да се изостави свако објашњење о томе, као што је овде случај.

Потребно је да се још за часак вратимо на тврђење да ће дете увек читати само синтетички и да друкчије не би