Učitelj

'92 Учитељ

Али се идеализам не задовољава утврђивањем присутности духовне силе, већ он хоће супериорност духовног над материјалним. То је његово схватање. Он тврди надмоћност и безусловну самосталност духовног. Па иде и корак даље: он тврди и постојање духовног основа света, да је дакле најунутарније језгро свега стварног једна духовна сила. Ако свет дакле хоће да се упозна, мора се моћи једино са ове духовне тачке гледишта. Т.зв. идеалистичка школа схвата реално као продукат духа. Овде је и Ојкеново место. Дакле не само присутност духовне силе, већ надмоћност духовног над телесним, биће духовна основа света, — то је идеализом ЧОјкенов. Постоји један број мислилзца који поричу телесно као стварност, већ га сматрају као појаву (Берклеј). Из исто"рије философије треба споменути само два човека, који су заступали идеализам у тој форми, Платона и Лајбница. У својој „републици“ Платон тврди, да ми у опште не можемо да упознамо суштину стварности. Ми смо као у паклу заробљени, из кога не излазимо и не можемо да видимо пуну «спољну светлост. С излаза пакленог можемо да посматрамо само осветљене предмете, односно сенке предмета, а никад онакве какви су у стварности, те тако сазнајемо само појаве, а не „идеје“. Идеје, у које је затворена права суштина стварности, остају нам вечито скривене, и ми видимо само њихове „сенке“. А идеје су духовне силе. Тако је Платон признао и основао духовни основ света. Лајбниц је творац моноролотије. И он види суштину свих ствари у једној духовној потенцији. Он схвата свет потпуно као систем духовних сила. Ова основна мисао није се више никад изгубила у немачкој "философији, и тако је Лајбниц прави оснивач нем. идеализма. Најбитнија одлика идеализма је основно гледиште, да се духовно у човеку и свету пре може познати него телесно. · Наивни реализам, који верује да познајемо стварност потпуно онако каква је она, одавно је преживео. Опште је пак уверење, да праву суштину ствари и стварности нећемо никад познати. Овде иступа идеализам: спољни свет нећемо свакако никад познати онакав какав је, али зар имамо о унутарњем свету непосредно сазнање» Зар ми не сазнајемо наше право "биће онако какво је он стварно, кад себе ослушкујемо и по«сматрамо» И по Шопенхауеру је спољни свет вечито скривен,