Učitelj

172 Учитељ

хоће да буде родитељ, хоће да добије резултате које мајка постиже субјективном и објективном реалношћу, осећањем „љубави и физичким потребама, и то хоће он да постигне само симболима, само изговореним и исписаним речима, или како се то обично вели — он хоће да постигне то — само науком. Шта је наука и како она може бити од користи, већ сам у главноме тамо рекао, и овде о томе, са у неколико другог становишта, још неколико. речи.

На првом месту долази, као што сам у другом писму поменуо, наука над свима наукама, наука хришћанска. И она би у истини то и била кад би се приповедала делима а не речима онако како је проповеда мајка, или онако како су је проповедали оснавалац хришћанства и његови први следбеници, и када би је учитељ као друга мајка схватио онако како су је схватили њени оснивачи. Али место тога, место обраћања осећању љубави, друга мајка обраћа се разуму свога малишана о стварима за његов дух сасвим непојамним, као што су лепи, духовити теолошки постулати: о блаженству и греху првих људи, о преносу тога греха на потомство, O срествима помоћу којих се човештво непрекидно спасава од тога греха и припрема за првобитно блаженство. А у та срества као што је у опште познато, долазе хришћанске тајне међу којима су крштење и причешће од нарочитог значаја. Вера, изражена у Символу Вере, душа је тих тајана и средиште око кога се

ученик из шабачке ниже гимназије, налазио много здраве философије. Може се човек понегде и не сложити с пишчевим назорима, али се мора одати пошта огромној радљивости, која је дала хиљаде страница ситнога слога, из једне од најтежих области људскога знања.

Међу осталим, занимљиво је и осмо, завршно писмо, у коме он говори о васпитању владаоца. То писмо писано је онда, кад је последњи Обреновић био дете, и када се око њега купили васпитачи, који су га и васпитали за режим, под чијим је рушевинама и сам нашао трагичну смрт. Разуме се, да у то доба, није могло бити штампано писмо које је било у супротности с оним што се радило. Редакција којој понуђено — одбила је да га штампа...

Предајући „Педагошка Писма“ јавности, потписани захваљује уреднику „Учитеља“ г. Мих. М. Станојевићу на гостопримству, и моли читаоце да посвете своју пажњу једноме од многобројних радова заслужног философа, социолога и педагога Милоша Миловановића.

22. окт. 1927.

Београд. Чед. М. Тодоровић.