Učitelj

226 Учитељ

социјалној и о социјално-психичкој (спиритуалној) средини у односу на инстикте, фантазију, осећања,. разум и вољу. На крају списа налази се одељак о проблему патолошке социологије: У уводу читамо: „Треба ли практична педагогика да добије пуну корист од испитивања детета, она не сме да остане само код биолошког и психолошког испитивања, већ оба та испитивања треба да буду допуњена социјалним чиње · ницама. Тек тада ће проблем бити решен у целом свом опсегу“.

У општем делу се расправља о природним и социјалним условима друштвеног процеса, о његовом карактеру и његовим творевинама (социјалним организацијама, као што су: породица, класа, народ, држава, црква, и о социјалним системима, као што су: религија, наука, уметност, право, морал и друго), а затим о развитку друштва као целине и као његових појединих организација и система. Најзад ту се расправља о болестима и недостацима друштвеног живота (социјална патологија). Кад дакле говоримо о социологији детињства, имамо на уму све утицају социјалне средине, који делују на речју индивидуалност.

Развитак човека се врши под троструким утицајима, природним, органским и друштвеним. На његов развитак делују две врсте узрока или услова: унутрашњи — наслеђе, и спољашња — социјална средина.

Под средином се разуме скуп свих спољашњих пострека, свих спољних околности, који условљавају развитак појединаца. Без тога пострека наследне особине се не би могле онако рељефно испољити.

Из зависности развитка појединаца од природне, а нарочито друштвене средине, јасно се види, да међу главним помоћним дисциплинама подагогике је свакако социологија. — Није довољно дати детету здраво тело, него је исто тако потребно очувати га и развити га. О чувању и напредовању здравља стара се телесно васпитање, а поред њега чинитељи, којима је досад посвећено било мало промишљеног рада и пажње. Ти чинитељи су социјална средина. Социјална средина

па. с: