Učitelj

УЧИТЕЉ — ЏИСЛТЕТЈ

Новембар 1929 БЕОГРАД | Број 3 Год. 10 |

зе ииивинииииииИиНенивевашам ПЕДАГОШКИ ПОКРЕТ И ШКОЛСКА РЕФОРМА

Дечја друштва.

Ако бисмо крајњи задатак свега васпитног рада хтели да обележимо једном речју, онда би та реч могла бити само: човек. Чим нам се дете роди, све наше старање иде најпре на то да се оно одржи, а после да од њега постане једном човек. Исто тако и наставници разних врста васпитних школа гаје | мање или више свесну тежњу да њихови ученици, кад одрасту, буду људи. По себи се разуме да се при оваквом формулисању крајњег васпитног задатка има на уму само идеално значење речи човек, људи. Није сваки човек човек, нити су сви људи људи. Не постаје се човеком само кад се телом разум развију до извесне мере и кад се достигну извесне године живота. Човек је човек само ако је човечан и људе којима особина човечности недостоје у већој мери називамо обично нељудима,

И човек и нечовек познају се по својим делима, а свако је дело производ воље. Из тога већ излази да морамо, ако хоћемо од детета да створимо човека, највећу пажњу у васпитању посветити развијању детиње воље. У таквом схватању крајњег васпитног задатка сложни су и поборници психолошки супротних праваца међу педагозима: интелектуалисте и волунтаристе, али се они разликују у схватању постанка и јачања воље. Први полазе од поставке да су осећаји и претставе примарна стања свести, да од претстава зависи каква ће