Učitelj

326 Учитељ

није идеалиста који ствара илузије о људској природи. Зна да не може имати поверења у масама, да ће бити издан и зато ни хосана ни палме не могу га заварати о његовој судбини која му предстоји. Лекција крста учи да хармонијски унутарњи живот учитеља има велики утинај на ученике: ко хоће спасти друге мора први умрети. Ово је што долази од личности Христове не намеће се уму, него иде на Голготу и привлачи све што је живот и тежи за правим животом: „И, ако ја одем са земље повући ћу све људе себи“. Песихолошко-педагошка истина је овде да учитељево ја васпита прво а касније његов рад и говор.

Говори се да се учитељ рађа и ако се донекле може и створити. Природни дарови су важнији од стечених. Међу природне дарсве спадају: такт, симпатија и љубав, праведност и стрпљивост. Такт претпоставља познавање људске природе. Учитељ мора бити у стању изабрати материјал према спиритуалној зрелости ученика и предавати га језиком њима разумљивим. Даће само онолико градива колико деца могу примити и то давање треба да је постепено неопажено. Први утисак Христов на слушаоце био је да су му се дивили јер је говорио са ауторитетом а не као књижевници. Није било само ново учење коме су се дивили него и начин на који је давао науку („Владање предметом и аукторитетом разликовали су његово учење од учења његова времена“ вели Реађоду »Тће теПојоп ој #ће едисаљед тал« р. 43). „Никад човек није овако учио“ показује необичну способност учења. Био је рођен за учитеља јер вештину није стекао у рабинским школама као други. Говори о најједноставнијим и најпознатијим односима и одатле куша разјаснити што је више и теже. Језик је народни, логика народна, зато га свако разуме. Нигде ништа ненаданог и неочекиваног, него увек постепен прелаз, једва приметљив, полаган тако да га свако може следити. Даје само онолико колико је потребно и оставља времена да се то асимилује. Непристрасан је, руши стари систем каста бирајући царинике за ученике. Свако има право на поштовање, јер је свачији живот од непроцењиве вредности.

Ако учитељ нема дубоке и трајне љубави према васпитанику као васпитанику, ако га не занима напредак ученика, ако не симпатише са онима којима је потребна симпатија и ако није свестан бескрајних могућности њихове природе не може бити