Učitelj
630 Учитељ
.
Тополи, Свете сени, На Букуљи. И у њима је онај исти херојски израз из „Божура“, онај свежи дах и сва непосредност и искреност пишчевог осећаја, исказана лепо, топло, допадљиво.
Фића је сада дао и две добро успеле баладе: Прича старине и Хајдукова туга, које су описале,по један догађаји које се дају лако рецитовати у школама и пригодним часовима. Песама је на броју 31; све су нове, изузев „Одласка ждралова", која је штампана у „Малој Србадији“ пре рата.
Све те песме дају један симпатичан утисак и показују да Филиповић може и има да даде још пуно и пуно лепих приноса нашој књизи. Он има да прошири оквире и клишета, која је пружио у „Божурима" и „Србљаку“ новим изразима, новим акцентима и звуцима. То од њега очекује и наша јавност и наша књижевност. Он је дао доста и то што је дао, то је добро, снажно и од вечите трајности. Али он може да даде још доста и доброга.
Његов је рад потребан нарочито данас, кад кипте са свих страна нове књиге стихова младих почетника, који у име модернизма и оне лако схваћене неопортуности и немара, засипају нашу лепу реч и лепи израз свакојаким наносом, који ће прво ведро сунце одувати и нашој младој појезији дати прави и истински ритам и смисао.
Фића је својим песмама, које су стекле књижевни реноме, уздигао и добар глас свога реда и дао му значаја. Зато и наши учитељи могу бити поносни именом једнога свога доброра писца.
· Књига је посвећена рано Лпреминулој кћери нашег друга Милана Рабреновића Ради, чија слика стоји на челу листа са дирљивом пишчевом посветом.
Ст. Станишић
Школа по мери, од Едуарда Клапареда. С француског превео Свет. Ранчић, слушалац В. педагошке школе. Београд 1929 г. Страна 48. Цена 10 дин. |
„Нико не може искреније од мене презирати ово стереотипско васпитање, па ипак ја немам храбрости да полупам прозоре на тој старинској згради“. Тако је писао Хербарт Спенсер 1852 год. када се најзад одлучио да најстарије своје дете пошаље у колеж у Регби.
Ми се данас налазимо пред сличним тешкоћама. Оваква каква је наша школа ни близу не одговара савременим тежњама у педагогији, а ни нашим реалним потребама: она је још увек онаква каква је била и пре појаве дечје психологије и експеримента у васпитању: школа учитеља, а не детета, школа бубања и приморавања, а не слободне акције и твора-