Učitelj

Нова школа и нова педагогија 739

тачке. С ње се развило безброј праваца, поступака, метода, управо толико, да их је тешко и прегледати. И ту се јасно види, у којој се дистанци налазе педагогија и школа.

За нас је сада питање од пресудне вредности, шта ваља учинити да се та дистанца смањи, сведе у раду савремене школе на неки минимум, јер ту дистанцу нећемо никада укинути сасвим, напросто што педагогија као претставница бољега схватања по својој природи управо мора да буде испред школе. Према томе главни је и први задатак наше школске и педагошке литературе, да ту дистанцу постепено смањује. Нарочито истичем реч постепено, јер се управо на то најмање помишља, па је управо због тога та разлика између школе и педагогије још и већа. Некако је у природи човековој, да хоће све одједанпут, највише има људи, који би хтели једним залетом до циља, а онакви, који би мало помало, корак по корак ишли сигурно до свог циља, врло су ретко посејали. Биће, да је томе криво и то што је људски век кратак и што човек не може да зна, колико ће се времена моћи да таквим послом бави, па према томе не може да зна докле ће на путу према своме циљу доспети за свога земаљског века. Масарик је био један од оних, што постепено иду према своме циљу, па је ваљда управо зато до њега и стигао у повољно време. Но у тој ствари ваља имати на уму, да појединци, истина, нестају, али човечанство остаје, па ће други наставити онде, где смо ми престали. Учинимо ли ми један корак, они, што ће доћи након нас учиниће други и трећи корак и тако ћемо ипак у томе послу напредовати.

Него, има томе опет велика запрека у човековој природи. Некако у свакоме човеку као да је инстинктивно усађено уверење: ја сам центар света, свет се креће око мене; оно што ја доживљавам, није пре мене нико доживио, нити ће ико у будућности доживети. ИМ некако човек се осећа као почетак свега. С њиме као да је свет почео и с њиме као да ће свршити. Пре њега није било ничега и после њега опет неће бити ничега. ИМ тако долази, да сваки удара својим путем не обзирући се на друге, нико никога не слуша, а камоли, да приклони његову мишљењу нешто пажње; то чини у највише догађаја 'само онда, кад му туђе мишљење треба, кад га воде неки егоистични мотиви. Врло су ретки духови, који свачијем мишље-