Učitelj

126 Учитељ

У средњем веку обраћана је велика пажња витешким играма, које су провејавале кроз све васпитне организације. Тек доцније Коменски и Песталоције почели су истицати васпитну важност дечјих игара, док је читава плејада педагога узимала игру за основ целокупног васпитања и образовања. Тако Уфелман пише, да игра оснажује тело, развија дух, пробуђује нове имагинације, потстиче способност опсервације и осоцијације и врши тако рећи један моћан утицај на карактер дечји. Браншвиг налази, да игра служи још нечему вешем —- васпитању лепога. Американац Саач придаје игри огромну важност на пољу биологије, јер она даје организму онај надражај, који му је потребан за напредовање. После рођења нервни центри још су далеко да стекну своју дефинитивну структуру а нарочито мозак још није у стању да правилно функционише. Многе нервне фибре нису још стекле своју енергију. Игра свему овоме даје своју вредност те је важан помагач развитка нервног система. Игра има и социјалне важности, јер ми по рођењу доносимо многе чудновате инстикте, који су антисоцијални и који се игром тако добро. пречисте.

Женевски психолог Клапаред износи четири главне теорије о пореклу игре:

1. Прва је теорија, коју Французи називају »Ја "дејавзетлепј« од задовољства, одмора. Ту је теорију први изложио Гутс Мутс а Циглер је у прилог ње писао: „Радост од живота, манифестација и сентименат снаге, једом речју сензација задовољства, схваћена у свом најелементарнијем и најоригиналнијем значењу, полазна је тачка и циљ дечје игре“.

2. Проблем игре покушао је да реши и Шилер поводом писма о естетици, али га је Спенсер прихватио и разрадио и ту теорију можемо назвати Шилер — Спенсерова теорија. За њих игра претставља утрошак сувишне дечје енергије, јер немајући прилике да је утроше у озбиљним и корисним радовима, деца је троше у игри.

3. Трећа је теорија атавизма по којој су игре остаци активности некадашњих генерација и који се и код детета појављују по оном био-генетичком закону Хекеловом, који гласи: „Дечји развитак је једна кратка рекапитулација расне еволуције“. Ову је теорију нарочито развио Стенли Хол тврдећи, да деца у својим играма заиста испољавају примитивне активности преисторјског човека и да импулс и психичке мотиве игре треба тражити у далекој прошлости.

4. Године 1898 публиковао је Карло Грос своје дело О играма код животиња“ а три године доцније „Човечје игре“. Он је дошао до резултата: да је игра средство да се развију примитивне способности; да игре у младости образују основни проблем егзистенције и служе конзервацији не само ин-