Učitelj

арена

357"

140 Учитељ

То наглашавање напора не претпоставља међутим ишчезавање благодетних дејстава игре; оно шта више тежи за њиховом сублимацијом и њиховим усавршавањем, т|. за њиховим преобраћањем у спорт. Школа игре ранијег детињства постаје тако природно школом спорта за касније детињство.

Спорт се подудара са игром својим активним, пријатним и незаинтересованим карактером, али се разликује у томе што захтева организацију и интензивнији напор, веће такмичење или надметање. Правила спорта имају, сем тога, одређени етички карактер; „таг рјау“ слободна игра у њему је једна од најбитнијих црта, док у дечијим играма она има само осредњу важност. Ми би могли рећи да дечије игре јесу чисто биолошке, док је спорт биологија сама, и још нешто више. Као пример упоредимо спорт Тоофђа -а са дечијом игром: жандари и лопови.

За нас је спорт нарочита игра екипа. У спорту екипа образује једну духовну заједницу која има стил, душу, живот супериорнији него индивидуа у којој индивидуалност није укинута. У екипе индивидуа врши једну посебну, незаменљиву функцију; она је као точак једне машине, или боље рећи као један битни орган живога бића који наравно не може да ради сам од себе, независно, али који мора да рачуна на суделовање других органа оне групе чији је он део. Тако се у екипи одржава савршена равнотежа између индивидуалне иницијативе и иницијативе групе. Екипа остварује потпуно везу индивидуалне и социјалне педагогије.

Али екипа је нешто више него спорт; она је у исто време један од карактеристичних црта савременог рада, рада у

екипама, који одликује велики део модерног радног живота,

како земљорадничког тако и индустријског. МИ индивидуални рад, рад занатлије замењиван је све више општим радом, радом радника радионице или творнице. М у том смислу савремена школа, ма да слободна од свих индустријских преокупација, утилитаристичког карактера, треба исто тако да образује дух социалног живота, прилагођавајући се раду у екипама. На тај начин школа игре и спорта постаје неосетно школа рада образујући истинску „ембрионалну заједницу“ какву тражи

Пепеу.

Али онда шта учинити да дух екипе, било спорта или рада, пређе у васпитање, у школски живот» Као што смо рекли савремена уједначеност разреда лишена- је за нас смисла; она се мора преобразити према животној разноликости група. У новим школама, свака група ученика поверена је бризи једног самог учитеља, и то је идеал. У народним школама где, ради великог броја ученика, то није остварљиво, постаје нужно да се више тих група ставља под управу или саветовање само једног учитеља.