Učitelj

Дечји страх у васпитању 187

је нарочито важно, још ненавикнути на надражаје већег интензитета. Страх од несигурне подлоге можда би се такође могао да сведе на страх од физичког бола, нарочито ако би се при томе поклонило више интересовања чулу оријентације. Међутим, констатација Ватсонова да су за стечени страх код деце криви сами родитељи потпуно је тачна. Шта више један део кривице могао би да се пренесе и на учитеље и остала лица из дечје околине.

И родитељи и сви остали из дечје околине, стално и систематски утичу на развијање страха код деце и многи су родитељи у толико поноснији у колико су више успели у томе. Колико је оцева који с поносом причају како њихова деца задрхте од самог погледа. Они то сматрају као крајњи циљ и круну свега васпитања. М треба много напора да их убедите да је то васпитање врло настрано и да је морало извршити неку тешку промену у дечјој души, када морају да задрхте и од самог погледа свог рођеног оца. Још теже је убедити их да такав утицај на дечју душу може изазвати врло злих последица, које могу остати и трајне.

Деца се обично застрашују да би чинила оно што се у даноме моменту тражи од њих да учине. У том случају, деца | се плаше: мацом, куцом, мецом, мишем, жабом, бабарогом, мутом; разним духовима и аветима; ветром, ватром, муњом, громом, ведом; учитељем, попом, па чак и рођеним оцем. Некада се опет деца застрашују „из задовољства“, „шале ради“. Онда се затварају у мрачне просторије, надносе се над реком, отвореним бунаром, ватром, провалијом; бацају се у вис; препадају се из заседе, плаше се разним наказним маскама, длакавим животињским кожама итд. и у колико се деца више престраве, у толико се више копрцају, у колико су њихови крици очајнији, у толико веће задовољство причињавају. То је жалосно и заслужује сваку осуду, али стоји.

Децу не плаше само по селима већ и у варошима, њих не плаши само прост свет већ и образованији људи. Шта више ови последњи су вештији, довитљивији да изнађу предмете с којима ће децу плашити, као и да рељефније, пластичније претставе деци сваку опасност. Због тога није редак случај да се чак и врло образоване даме престраше, па чак и свест изгубе, при појави капљице крви или неке врло мале