Učitelj

410 Учитељ

дарати са величином предмета. Ако пак узмемо удаљивати подлогу, онда ће се удаљивати и ејдетска слика на њој, при чему ће слика у својој Величини расти; напротив, ако узмемо пројекциону подлогу приближавати оку, слика на њој ће се смањивати, док најзад не ишчезне. Од тога правила пак има изузетака. Бусе, Јенчов сарадник, је нашао и описао два случаја, код којих је величина ејдетских слика потпуно индиферентна при свима варијацијама дистанције пројекционе подлоге од ока. Тако ствар стоји са ејдетским сликама. Међутим са пасликама и претставама ствар стоји сасвим друкчије. Код паслика однос зависности њихове линеарне величине од њиховог одстојања од ока одн. од одстојања пројекционе површине на којој се оне налазе, јесте строго математички одређен, што је утврђено и изражено у чувеном Емертовом закону. Овај закон глоси: линеарна величина паслике стоји у управној сразмери према њеном одстојању од ока. Ако паслику једног предмета пројицирамо на платно које се налази на одстојању на коме се налазио и предмет, онда се величина паслике слаже са величином предмета. Ако се пак пројекционо платно удаљи одн. приближи за двапут више одн. двапут мање, онда ће се и величина паслике за тачно толико пута увећати одн. смањити. То је закон. Али он важи само за паслике, за ејдетске слике пак не. На основу тога можемо сада са сигурношћу утврдити, да ли је једна личност ејдетичар или не. Ако наиме за паслике једне личности важи Емертов закон у свој строгости, онда дотична личност није ејдетичар. Ако пак паслике једне личности показују ма и најмања одступања од Емертовог закона, онда је то сигуран знак, да је дотична личност ејдетичар. Најважније је показати разлику између ејдетских слика и претстава, и то због тога, јер се најтежа примедба противу ејдетских слика као нарочитих оптичких појава састоји у тврђењу „да субјективна опажајна слика није ништа друго до ли једна врло јасна претстава >) У томе циљу морамо водити рачуна о разлици између егоцентричних и топомнестичких претстава. Под топомнестичким претстављањем треба разумети оне случајеве, када субјекат губи свест о своме садашњем ја, па се са својим претставама преноси у ону ситуацију из прошлости на коју се претставе односе. Под егоцентричним претстављањем треба разумети оне случајеве, када субјекат пројицира своје претставе у реални визуелни простор своје садашњости. Ако ејдетске слике посматрамо са ове тачке гледишта, онда нам је на први поглед јасно да су оне по правилу егоцентричне. Отуда можемо рећи: ејдетске слике и топомнестичке претставе налазе се у разним просторима између којих по правилу нема никаквог прелаза, као што се види на овом Кроховом примеру

5) 0. Кгоћ, ЗиђјеЕенуе АизсћаципозђИдег ђе! Јисгепајсћеп, ст. 23,