Učitelj

420 "Учитељ

извођење наставе и корист од ње самим ученицима, а олакшицу у раду наставницима.

Наш сељак, нарочито, и то потпуно оправдано, жели, да као што види и ужива плодове свога рада, да тако исто има користи и од рада његове деце у школи. Често се пута по нашим сеоским кућама чују приговори детету, а тиме уједно и школи: „Зашто те шаљем у школу, кад ми не умеш ни позивницу ни писмо прочитати." Често пута донесе сељак и новине из вароши, ако није купио, а оно су му бар купљене ствари увијене у новине, и тражи од детета, које иде у школу, да му чита. МеБутим наша школа је и данас у том погледу прилично једнострана. Деца у школи, већином, раде само из појединих школских уџбеника, а у другој некој књизи или новинама дете не уме да се снађе. Ради тога је потребно да лектира, коју деца у основној школи читају, буде разноврсна. Зашто увек на часовима језика и читања употребљавати само уџбеник» Зашто се деца чешће пута у школи, на часу, не би користила разним дечијим листовима, па и новинама за одраслег Читање оваких ствари у себи, нарочито у једноразредној (неподељеној) школи било би од велике користи. Такође деца треба да у школи читају и прегледају све јавне исправе, које ће им доцније у животу требати.

На изложби школских радова, коју је приредило Југословенско учитељско удружење, видели смо како су се досетљи-“ вији и практичнији наставници служили разним средствима, како би отклонили погрешку наше народне школе, што не посвећује више пажње животним потребама друштва. Видели смо испуњене бланкете поштанских упутница, спроводних и товарних листова, чекова, телеграма; погдегде и непослатих писама и карата а са испуњеном адресом. Истина, то унекслико отклања недостатак, али то опет не потиче од деце, није спонтано, него им је формално наметнуто; она од свега тога не виде и не осе“ ћају користи, јер она ове бланкете и не шаљу, него се обично до конца школ. године чувају у школи, па кад их већ и г. надзорник види, враћају се деци, а она их обично након неколико дана упропасте. Међутим у пракси, кад то њиховим родитељима или њима самима затреба, деца нису способна ни да напишу једну поштанску упутницу, а често пута ни адресу на једно обично писмо или поштанску карту.

Тако исто деца већином упознају само рукопис свога учитеља и евентуално штампане, писане чланке у читанкама и буквару (чак не упознају ни рукопис својих другова, јер је друкчији рукопис на школској табли од правог учениковог рукописа). Није онда никакво чудо што не умеју да прочитају писма, која њихови старији добивају, или јавне исправе и позиве од суда, среза и др. Тад обично њихови старији грде и школу и