Učitelj

Хришћанско-средњевековно схватање света. 571

Побожност, у којој се састоји права врлина, омогућава човеку да, 6 „надом у будући“, претвори у срећан овај живот који је „код тако многих и тако великих зала овога доба нужно бедан“.> „Јер се надом спасосмо. А нада која се види није нада; јер кад ко види што, како ће му се надати> Ако ли се надамо ономе што не видимо, чекамо с трпљењем". У очекивању овог вечног блаженства мора човек стрпљиво да подноси зло док на једином путу вере, љубави према Богу,“ не постигне крајњи циљ свога живота, улазак у божју државу, ту „неисказану милину“ која значи вечити мир и блаженство.

Тешко је да се поред велике многостручности дубоких, често противречних и мистички обојених мисли Августиновог учења да јасна слика о њему у неколико речи. Наше кратко излагање биће можда довољно да се увиди општа карактеристика тога учења. Она се састоји у доминантној, управо искључивој важности субјекта при сазнању, док је за античко посматрање објективни свет чинио углавном средиште сазнања. „У жарком субјективитету који рије у све дубине“ налази се оно што је модерно у схватању. С правом, уколико се под изразом субјективитета разуме „богатство самодоживљаја“ које „извесно почива пре свега на расположењима и афектима његовог верског живота, док се, међутим, појављује у свести и искоришћује тек помоћу исцрпног испитивања врло замршених и много разгранатих покрета сопственога душевнога живота“.“ Али то јеу исто време и слаба страна Августинова која га у погледу на модерно посматрање природе оставља на истом ступњу с античким добом. Воља као покретна снага свега догађања могла је истина да оснује везу у животу, који се изражава у свести, али неи везу међу мртвим стварима, а да се и њима не буде морао „усадити стање слично осећању и бар клице за свестан живот“.79

Иста двостраност показује се и у Августиновом схватању моралног понашања и животног циља човековог. Док су наглашаване међусобне везе човека с човеком и с богом као и тако

25 бонеззјааћ, ХЛХ, 4, стр. 615, 619. 26 Римљанима, УШ, 24, 25; бонНеззтаа!, ХЈХ, 4. „А знамо да онима који љубе Бога све иде на добро“ (Римљ., УШ, 28 ЕпскКеп, н. н. м., стр. 243; М!пдеђапа, н. н. м., стр. 231. 2 6. Е. Прр5, н. н. м., стр. 109. 30 Тамо, стр. 128.