Učitelj

Даворин Трстењак као педагог 757

Учитељ ваља да је борац, да цијени и бори се за слободу своју и слободу школе. Он треба да високо диже своју част, да је будно чува, јер „што ће она бити већа, то ћемо бити морално већи и снажнији, то ће се више на нас пазити, па ћемо успјешније вршити своју часну културну мисију.) Подржавању и јачању учитељске части много ће помоћи не само његова савременост у раду, владању према народу, већи искреност и дружење учитеља, лијеп, братски и другарски однос између старих и младих другова, однос према старјешинама, али никаква неприродна натјецања, удварања, очекивања и тражења награда и одликовања, јер само празну човјеку инпонирају хвале и одликовања а добро и племенито дјело, то је уједно и право одликовање. Рад, душевна јачина и душевна вриједност, па поштовање свога рада и звања, највише су одлике учитеља. Тко не позна идеје учитељскога звања ни њезина култа, не може бити у учитељској служби, већ пуки надничар и работаш, коме је рад проклетство. Ко је свештеник култа учитељскога звања, њему је рад срећа и животна потреба“) Вриједне примјере даје нам Трстењак у Ивану Филиповићу па Марији и Скендеру Фабковићима. У њима и сам као да је нашао основне побуде за свој рад.

, ж

ж Е

Настојали смо у овом чланку изнијети неколико педагошких мисли Даворина Трстењака, не бисмо ли тиме заинтересовали наше учитељство за његов големи рад, не били оно тај рад почело читати и данас, кад се и у нас ради око реформе наше народне школе и преузгојења нашега народа, па не би ли у њему нашло по коју вриједну побуду за своје наставничко и узгојно дјело.

Како већ рекосмо прије, по којега читаоца неће можда задовољити многи његови изводи, неће га задовољити ни начин изношења и освјетљавања појединих питања. Опазиће можда и по коју недосљедност, по које понављање већ изнесенога питања. Али, то не смије да га смета. Читалац нека је критичар, нека критички чита и прати Трстењаков рад, али „нека при томе, колико нађе мјеста која не задовољавају његова гледања ма у ком погледу, мисли, како ни толики велики _ узгајатељи човјечанства, као што су на пр. Русо и Песталоци, нијесу свој рад износили критички, ни систематски, па ипак неће се наћи нитко тко тај њихов рад не би и данас признавао.

"Трстењаку морамо нарочито признати велику љубав за просвијећеност и душевно дизање, у првоме реду нашега народа, а затим и свега човјечанства. Одатле његова слободо-

1) Исто, 148 стр. 3) Зрео учитељ, 111 стр.