Učitelj

Морално васпитање ученика БИ

„Немој то чинити!“, већ ће делати самостално и слободно. А да би делало самостално и слободно, треба за то да се оспособи још у школи. Школа као припрема за живот може да реализује процес постајања самосталним једино препуштајући ученику, да самостално изналази, греши, поправља се, мисли, суди о својим и туђим поступцима, закључује о последицама и повлачи консеквенце свога закључивања и поступања; а слободним га може учинити једино васпитавајући га у слободи јер само „у слободи се спрема за слободу“.

Стога, за постигнуће овога циља, Нова школа, насупрот власти ауторитативне дисциплине, која влада у Старој школи, истиче: самодисциплину, самовладу, ученичку самоуправу или аутономију — познату у новој педагошкој литератури под именом Зе осоптуетпетел|-а.

Суштина зеШсоцуетлетел|-а састоји се у овоме: Свака школа, или макар и један разред неке школе, чини за себе једну самосталну, „слободну школску заједницу“. Шеф јој је директор, односно управитељ. Настава је у рукама наставника — учитеља, а целокупна унутрашња организација: дисциплина, владање у школи и ван ове, распоред и употреба слободног времена, хигијена завода, чување школског намештаја, учила, материјала и њихова подела, подела дужности и смењивање у њима, доношење и измена правила о владању ученика и о реду у заводу, извиђање ученичких кривица и изрицање казни за исте итд. — налази се у рукама ученика. Вршећи ове функције у школи ученици се припремају за вршење истих у друштву одраслих. Зато школа и њен живот има да претставља целокупан социјални живот у минијатури, да буде копија свих социјалних облика, обичаја и појава са којима ће се ученик срести по изласку из школе ступајући у заједницу одраслих.

Ради тога Нова школа устаје против угушивања личне иницијативе, спутавања развића критичког духа и спречавања развијања међупомоћи, којима се „одликује“ стара школа, и на супрот томе ставља себи за циљ:

1) Развијање иницијативе, јер су за прогрес човечанству потребни иницијатори. То постиже: поштовањем дечје природе, препуштањем да се физички и духовно слободно развијају и да се несметано, према личном нахођењу, задржавају час на једном час на другом послу, док се напослетку не задрже стално на једном, у коме ће, школујући се, начинити највећи прогрес;