Učitelj

Први словенски педагошки конгрес 65

њим свесловенским састанцима, немачки језик пансловенски језик, али се ипак морало чешће прибегавати немачком или француском језику ако се хтело постићи споразум. Добра воља да сваки Словенин говори својим језиком није доводила до резултата. Тај је принцип био, истина, за Конгрес постављен, Југословени, Чехословаци, Бугари говорили су својим језиком као и Пољаци, али говори Пољака од осталих нису били увек праћени с разумевањем, а говори ових морали су бити превођени на пољски. Стога је у више махова с разних страна и истицано да се један језик у оваквим приликама прими за заједнички, и признавало да тај језик треба да буде руски, — ако ни из којих других разлога а оно стога, што се и на Конгресу показало да је међу Словенима од свих словенских језика ипак најраспрострањенији руски.

Треба с искреним признањем истаћи и велику љубазност и широко словенско гостољубље којим су Пољаци дочекали своје госте из словенских земаља. Да и не говоримо о многим мањим услугама и олакшицама, сви су гости имали стан и храну, са свим удобностима, бесплатно у Институту за директорске и професорске течајеве (врло важна установа!), где им је дата прилика да се и ван Конгреса обавештавају о педагошким и другим приликама у својим земљама, а уједно да дођу у ближи додир и с пољским средњошколским учитељима.

Конгрес је, нажалост, пропратио и један трагичан моменат. Једва су гости с Конгреса стигли дома, када им стиже и пусти глас да је пољски министар просвете и вера, др. Славомир Червињски, после кратке болести преминуо. Ведар и чио, у пуној снази, у најбољим годинама мушким, др. Червињски је топло поздравио Конгрес, примио претставнике словенских земаља у својој канцеларији, за свакога нашао понеку љубазну реч, затим их и угостио у просторијама самога свог раскошног Министарства. Он је зацело највише допринео (бар што се тиче финансијске стране) да се Конгрес одржи. ИМ сам педагог, имао је смисла за сваку педагошку новину, с пуно разумевања одлучивао је о сваком предлогу који је свесрдно прихватао, и његови су се потчињени хвалили „да је уживање под њиме радити“. Сваком ће учеснику Конгреса, нема сумње, остати у вечитој успомени његова слика: као спомен и јак дуб из пољских шума стајао је пред Конгресом приликом свога поздравног говора, и. нико није могао ни помислити да ће тај дуб тако брзо бити посечен. У пољским просветним круговима, а биће и у даљим, жалост за њим мора бити зацело велика, када га жале и они којима је било дато да само неколико кратких часова проведу с њиме.

Милан Шевић

Учитељ 5