Učitelj

64 Милан Шевић

На конгрес су била позвата сва министарства словенских земаља (осим Совјетске Русије), поједина словенска удружења и познатије педагошке личности. Из Русије се није одазвао нико, али се нико није јавио ни од Руса за границом. Ни одзив из осталих словенских земаља није био велик. Из Чехословачке, Југославије и Бугарске јавило се само по неколико претставника, и ове су земље биле заступљене још неколиким личностима које су у Варшави на студијама или на службеним пословима. Као што је сасвим природно, велику су већину чланова чинили Пољаци, али се ипак могло постићи, да је Конгрес израније припреман, да све словенске земље и народи буду заступљени, и да број заступника из осталих словенских земаља буде већи. Учесника је било око две стотине.

Може се рећи да је Конгрес приредило пољско Министарство просвете или управо неколико његових агилних виших чиновника којима је била на челу необично енергична и умна Јадвига Михаловска, инспектор, и творац многих корисних просветних установа у Пољској. Пало је у очи да су се професори педагогије на университетима пољским држали постранце, и да ни др. 3. Мислаковски, професор краковскога университета, који се данас сматра као највећи или бар као један од највећих педагога пољских, није одржао своје објављено предавање и није дошао на Конгрес. Сметало је може бити и то што је сувише истакнут један правац („ново васпитање“), — а од Федерације словенскога учитељства није се осетио никакав покрет.

Мора се пак признати да су приређивачи Конгреса свесрдно прионули око свога посла и да је њихово дело, ако и нису могли успети у свему, било велико. Већ је сама замисао била замашна, и за први почетак учињено је заиста врло много. Пут је отворен, и ако се њим буде даље ишло, може се доћи до великих резултата, — нарочито гко се он прошири тако да заиста обухвати све словенство. Рад на зближавању Словена и на словенској педагогији не мора и не треба да значи, као што је истакао један члан Конгреса у својој поздравној речи, издвајање из културне заједнице народа и одвајање од опште педагогије, него само потстицање ближих племена у раду на општим задацима, заједничким свим народима. Да је пак тај ужи рад потребан доказује чињеница, што ми словенски педагози боље познајемо

едагогију старих, романских, германских, па и источних народа него ли словенских. С тим радом могу се изгладити или бар ублажити и неспоразуми који између словенских народа постоје, а који су се осетили и на овом Конгресу. Што је политика покварила, то нека педагогија покуша да исправи.

И на овом се Конгресу показало колико се ми Словени мало познајемо, и колико је словенска идеологија далеко од ствар"ности. Ми немамо још ни заједничкога средства за узајамно споразумевање. Не може се рећи да је и сад још, као на некадаш-