Učitelj

„Завршно певање“ једне бечке школе 149

старства просвете, школског надзорника — све из Беча, разуме се, и једног само са стране (из Београда). У свом говору он је даље објаснио само смер тога вечера, управо зашто се наплаћивала улазница, јер то није иначе обичај при овом редовном годишњем „завршном певању“: због великог броја деце коју из вежбаонице треба послати на летовање није сума која је осталим старањем Родитељског удружења прикупљена била довољна, али он мисли да ће приход од овог обилато посећеног вечера омогућити да се сва пријављена а потребита деца пошљу. Објашњење програма, који је веран израз једногодишњег рада, оставио је наставници А. Лехнер, доценту за дечје певање на Педагошком институту.

Наставница, г-ца Лехнер, говорила је о начину рада и програму који је само слика тога рада. „Ништа није нарочито припремљено за ово вече“, вели она. Деца ће показати само колико су успела да у току десетомесечног рада по принципима радне школе самостално савладају ноте, ритам, мелодију, игре итд. Већину ритмичких покрета, игара, па и неке мелодије деца су потпуно сама, заједнички, „измислила.“ Навела је оне тачке из програма где „ништа није додао учитељ“, и одала је признање наставницима појединих разреда који су јој били најбољи сарадници у раду. Тако су на пр. ученице 4 разреда основне школе саме измислиле цео текст којим су све тачке програма везане у целину, а оне и ђаци других разреда (заступљени су 1,2 и 4 разред Основне и 2 разред Главне школе) сами су саставили ритмичке покрете уз мелодије „Путничка песма“, „Веверица“ итд и сами створили мелодије „Цвет и лептир“, „Песма за игру“ итд.

При завршетку говора г-це Лехнер ушао је у дворану и сео у први ред, одређен за госте, претседник Школског савета за град Беч, г. др. С1бскеј, пређ. Мин. просвете, човек, за чије је име везана бечка школска реформа. Директор вежбаонице објавио је његов долазак чим је говорница завршила, а сви присутни поздравили су живахно г. СТоске!-а. Посета је схваћена као нарочита почаст с обзиром на велику заузетост претседникову. Свечаност није уопште била објављена широј јавности, већ је била намењена само родитељима ђака из вежбаонице и претставницима школских власти. Због тога је од странаца, којих у Бечу има увек у великом броју и са свих страна (ради проучавања школске реформе), био само један и он, изгледа, има да захвали случајности за добијени позив: у моменту разашиљања позива нашао се у директоровој канцеларији и предао, уз пријатно изненађење и захвалност директорову, 25 разних фотографија лепих и интересантних крајева, народне ношње итд. из Југославије за школски пројекциони апарат.

Нов снажан удар у звоно објавио је почетак извођења. Први, најкраћи део програма садржавао је саветовање и одлуку у породици Сунца о жељи њеног члана Петра да иде на земљу. Други, највећи део описује доживљаје Сунчевог Петра на земљи. Трећи