Učitelj

Весела настава 207

на бољу тему, да би у нашем разговору узеле учешћа и друге ученице. Почесмо разговор уопште о празновању рођендана. Слушао сам врло много милих и оштроумних причица и сличица о овој теми. Свака је ученица хтела да саопшти по нешто ново, интересантно; деца су ме већ опколила и њиховим преживљеним догађајима и причама не беше краја. Да бих ипак учинио крај овим разговорима, ја најзад објављујем; „Децо! Пошто ја нисам у стању, да вас све саслушам, то идите на своја места да пишете о томе, што би сте хтели мени да кажете!" Ове су речи дочекане бурним и радосним одобравањем и деца отрчаше на своја места, да би спремила своје свешчице." „У исто време, док су се деца спремала за најављени рад, у мени се појавило питање: да ли ће ученице моћи ову тему с пажњом и одушевљењем до краја израдитир Но, ето то је нешто, што би требало да опробам, да испитам, да ли је мој разред способан испунити дужност у овако обимном раду, који је немогуће иначе заврнити у времену од једног часа, већ је потребно употребити недељу, две а можда и цео месец дана» Неће ли се деца уморити, неће ли у току тога рада њихов интерес попустити према послу» Да ли ће моћи радити дуго и трајно једну исту тему2"

„Пробајмо! Увиђам и осећам, да пође ли ми за руком победити урођену дечју расејаност, да ће и мој опит сигурно успети. За ово ће ми бити потребно, да користим већ уочену сталну дечју жељу за разноврсношћу, којом ћу сконцентрисати све дечје моћи на један предмет и тиме њихове моћи упутити једном одређеном циљу."

„Сад се поново обраћам целом разреду и као да бих између осталог изразио мисао, да се заиста о свом рођендану може говорити и писати, као и о обичном дану, празнику, али да се све то не би могло написати одједанпут, већ је много боље и згодније, да данас напишемо само један, први део, сутра други, затим трећи итд."

„Отпочесмо разговоре, размишљања у циљу решавања плана рада. Најзад смо решили, да опишемо сваки дан по један одељак, по једну „главу". Првој глави смо дали наслов: „Како се она ујутру пробудила.“ Договарали смо се и о имену наше јунакиње, при чему су била предлагана најлепша имена. Најзад нађосмо споразумно име. — Елфрида. На школској табли написао сам заглавље. А да би деци олакшао почетак писања, предложио сам им почетак: „Сунце тек што се родило; врата на Елфридиној спаваћој соби нечујно се отворише Ини " ето почетка а ви сад пишите даље!"

„Деца отпочињу рад са одушевљењем. Није прошло ни 2 минута а већ се неколико девојчица, по нашем утврђеном и уобичајеном реду, јавише са жељом да прочитају „лепа места". Настаје читање таквих појединих места, од којих ја само најлепше фразе стенографирам у нарочито за то одређену књигу. Пошто сам сабрао довољно

материјала, објављујем: децо, доста писања! Сад ћемо за ову „главу, да нацртамо и лепу слику!"