Učitelj

Весела настава

~

веку-уметнику више импонује буквално та простота, која не допушта ништа сувишно, а која се изражава само као нужна, битна, велика, чудна, ретка, управо као нешто, што преовлађује над осталим, у овом случају — грандиозност мора са свима својим елементима.

Само се ономе човеку, код кога су развијени укус и смисао за природношћу, може допадати природни меки, дечје-весели и простосрдачни језик малих списатељки, као и она директна и посве дирљива искреност њиховог излагања. Код њих и у њиховим саставима вема ни трунке извештачености, неискрености и неприродности, нити ишта позајмљеног из других књига одраслих, нити су њихови састави уопште књижевничких тенденција, већ је ту само њихов језик, њихов сопствени, дечји, не нарочито спреман и учен, неиздиктиран, већ онакав каквим она говоре међу собом, у кући, на улици, једном речју, прави дечји језик. Само песник душом и велики дечји друг, може разумети и осетити драженост и потпуну лепоту тог језика. Такав за то неће никад рећи, да у тим дечјим саставима „нема ничега особитог и нарочитог“. Напротив, он ће при читању ових милих дечјих природних излагања и осетити и сазнати најчистију радост и најлепше искрено расположење и усхићење. Ево неколико таквих места:

„Кад је избило три часа, добра мамица рече Елфриди: „Хајде, дете моје, да спремимо седељку за твој рођендан. Ето, само што нису почеле долазити твоје другарице! Одоше. Мама је сто покрила новим белим чаршавом. Елфрида је унела гранчице и цвеће из дворишта и наместила их по соби и на столу. Мама јој рече: „Иди кћери, донеси и крпару, а ја ћу столице!“

„Соба за седељку је сва зелена и заносна. Чика Теда је купио шарене барјачиће и ланчиће од хартије и тиме још више искитио и украсио „седељку“. Мама донесе чаше и друго посуђе, да би деца на седељци могла пити млеко. Елфрида је донела и своју торту, коју је са њеним нарочитим тањирићем ставила на сред стола“.

— „Али, мамице, зашто си донела шест чаша» Једна је сувишна“, рече Елфрида. — „А ти, данас нећеш пити млекор“ — упита је, смешећи се, мамица. — „Ах, Боже мој, — повика Елфрида ето, ја себе нисам ни рачунала!“

„Затим је мама торту исекла на парчиће, а чика Теда обесио о плафон велики лампион. Све је то било готово“.

У овом смислу и оваквим стилом су написана сва излагања.

Цртежи су за сваки део излагања, такође, природни и лепи, израђени посве примитивном техником. Боје су, разуме се, дречеће отворене. Преовлађују плаве, црвене, жуте. Чика Теда је сав у пепељасто-плавој а баба у отворено- жутој боји. Утврђено је да деца отворено-црвеним бојама увек везују престављање нечег пријатног,

што она обично много воле (мама, деда, коњчић, лутка, беба и девојчица).“) ж)у Међу осталим цртежима, налази се и цртеж једне девојчице, на коме је нацртан човек раширених али јако дугачких руку. Нацртан је сав у отворено-