Učitelj

276 Илија П. Опачић

Деци је постављено питање:

„Шта је он осећао и мислио у том часу и шта ће учинитир“

Свакако је тешко младежи од 14 година пренети се у душевно стање стара и болесна човека. Зато је и био мали број добрих одговора; од 22 само 3 одговора су потпуно задовољили и то међу њима двеју девојчица које су желеле бити учитељице.

Да би још боље могао установити способност уживања (Еп0кв иое), Е. Штерн је употребио тест са сликом коју је Бобертаг употребљавао за испитивање интелигенције. На слици је приказан пекар како вуче за косе једног дечака и показује му разбијено стакло на прозору; други дечак се сакрио за неке даске и има, крај себе више снежних груда. Штерн је упутио младеж да смисле за ову слику причицу која ће јој потпуно одговарати; али та причица мора бити тако састављена као да је причају детету од 6 до 7 година, да оно све разуме и да ужива слушајући.

Од 21 саставка 7 је задовољило. Занимљиво је да од тих 7 девојчица које су добро одговориле, 3 желе бити учитељице и 3 учитељице забавишта.

Иако је овај покушај одабирања учитеља мањкав и недовољан, доносимо га само да покажемо како је и ту широко поље рада. Идеално би било имати поуздане професионалне тестове помоћу којих бисмо могли одабирати за учитељски позив само она лица која имају прирођених способности за то звање. У Америци и у Немачкој је задњих пак година нешто чињено у том правцу. Од учитеља се траже извесне моралне особине, а данас још немамо поузданих тестова за испитивање карактера и моралних квалитета. Зато је тешко одабирање за наставнички позив.

ж њ

У данашњој страшној кризи где милиони радника и приватних намештеника остају без зараде, утврђено је да је највећи проценат незапослених међу онима који нису изучили никакав занат. Тако је у Штрасбургу међу незапосленим било 55%/; радника који нису изучили никаквог заната, а тек 8%/, квалификованих радника је остало без рада.

Морамо још истакнути и то да квалификовани радник више заслужи од неквалификованог. Фонтењ') наводи много лепих примера и препоручује учитељима да их с децом израчунавају. Тако је 1924 год. плаћан у Паризу и околици квалификован радник по часу 3,92 франка, а неквалификован, обичан радник само 2,50 фр. Први заслужи у једној години преко 3.000 франака више од другог, а за 30 година то износи преко 90.000 франака. Оваквих примера можемо наћи обилно у свагдањем животу.