Učitelj
Лења деца
~
35
вредна невоља, болест, станбена беда и многе друге оскудице у животу, а затим погрешно понашање родитеља су често детету ускратиле игру, тај најглавнији фактор развитка у рано доба. Погрешно држање према детету у овом погледу налази се најчешће у породицама занатлија, ситних привредника и чиновника. Ту се дечје игре посматрају као нешто некорисно и излишно; дете по гледишту ових родитеља треба већ да ради нешто корисно сасвим у материјалистичком смислу. На тај начин се без претходне припреме игром убија детету воља за рад. С друге стране имућни родитељи из страха да дете не упрља и не поцепа скупоцено одело, или да би га сачували од опасности незгода, забрањују му да се игра, и на тај начин лишавају дете благословеног утицаја слободне игре. А нагон за игром је у тесној вези с радом. Игра је једна етапа, једна прелазна форма за рад; она уравњава пут и припрема дете за будући озбиљан рад. Кретање и нагони за игру су претпоставке сваке радне делатности. — Детету се исто тако у породицама виших кругова не поверава никакав посао, јер овде дете служи као неки украс породице или играчка мајке. Неодважност и лењост су последице разнежености и размажености. Једно дете, које не сме да се игра нити пак да извршује лакше налоге старијих, неће се научити ни у етичком ни у материјалистичком смислу никаквом раду.
Један други, вероватно још значајнији узрок лењости детета и младића налази се у кризи етике рада одраслих, која се данас тако оштро испољава. Она се прво појавила с деобом рада и све се више шири са специјализирањем појединих радњи. Смисао целине, а с њиме и смисао рада уопште је пропао, пошто поједини делови сами за себе немају смисла нити га могу имати. Данас се наш рад цени само по његовоме приходу, а не ради њега самог као етичке вредности, као средства етике и морала. Повратак ранијим односима производње, где је сваки био у стању да види целину свога рада и да схвати његов циљ и смисао, изгледа као утопија. Потребно би било упутити појединца да смисао процеса рада тражи изван свога индивидуалног рада. Рад би требало посматрати само као део целине, који доприноси тој целини. Но тај задатак лежи свакако изнад круга наше делатности. Друга тешкоћа у васпитању за рад је у погрешном и недоследном схватању рада код одраслих. Тамо, где етичка вредност рада стоји ниско, тамо је дете у периоду игре и школског и младићског доба лишено доброг примера радног васпитања. Дете је у кући и на улици под утицајем одраслих, који стоје на гледишту, да је рад једна принудна обавеза и једно нужно зло, чије избегавање под свима околностима је „права срећа“. Међутим у школи детету се предаје да је рад Божја заповест, једна дужност свих људи. Наставници уче децу, да је сваки рад благословен, да је сваки рад леп и користан и да је безпосличење срамота, даље да само онај треба да једе ко ради. У жи-