Učitelj

502 Иван Кањух

хичке болести. Он сам о њима вели: „За време периоде чулног делириума моји снови бејаху необично живи. То бејаше халуцинирање у сну. Уопште нема оштре разлике између стања будноће и стања спавања код једног халуцинанта: с једне стране су слике снова тако живе, да је болесник такорећи будан у сну, с друге стране су халуцинације буднога стања тако чудновате и разнолике да се може рећи да болесник сања на јави. Моји снови за време болести бејаху често не мање живи, него што је у стварности доживљено; понекад када се нека слика сна појавила у моме сећању, могао сам тек после полаганог и трудног размишљања од-

лучити да ли сам ја то у стварности доживео или сам то само сањао“ .15)

Ако је пак истина да снови имају исту чулну живост као и халуцинације, онда нема више озбиљног разлога — тако аргументирају поборници теорије тренутних снова — да се халуцинације не ставе у исти ред са сновима

3) Асимилациона теорија. Трећа теорија о постанку халуцинације јесте асимилациона теорија. По њој опажај постаје спајањем осећаја и претстава: ту се претставе такорећи сливају у осећаје. Опажај је дакле асимилациони продукт сензације и слике имагинације. Ако се у опажају појачају поновљени садржаји свести тј. ако у опажају претставе добију јаку превагу над осећајима, онда настане психичка појава, која се зове илузија.) Ако у илузији репродуковани елементи потпуно потисну осећајне елементе, онда илузија прелази у халуцинацију. Ова теорија не признаје халуцинације у којима не би било нимало осећајних елемената, него сматра да су халуцинације само екстремни случајеви илузије. А пошто су илузије по својој психолошкој структури асимилације, у којима преовлађују репродуктивни елементи, то се у крајњој линији и халуцинације морају свести на асимилације.

Главни претставник ове теорије је Вунт, само што он став по коме не постоје т. зв. чисте халуцинације тј. халуцинације без осећајних примеса, не заступа са довољно енергије. „Постојање чистих халуцинација —- вели он — скоро је увек сумњиво, пошто се ма који директан осећајни елеменат врло лако може

5) Дитирано по Јасперсу.

167 Под илузијом подразумевају се уопште узев оне психичке појаве, у којима се опажаји допуњују претставама и тако допуњене чулне слике сматрају се за стварност. Дивне примере илузије имамо у Сервантесовом „Дон Кихоту“ и Гетеовом „Бауку“. У „Дон Кихоту“ главном јунаку се далеке ветрењаче чине дивовима, два стада оваца двема непријатељским војскама, а блејање оваца хрзањем коња. У „Бауку“ болесно дете маглу држи бауком, за врбе мисли да су виле, а за шуштање лишћа да су вилински гласови.

У илузији опажену околину не видимо онако каква је она у ствари, него онако како смо је ми нашом имагинацијом преиначили. Ту дакле за разлику од халуцинације постоји чулни утисак само му наше претставе дају нову форму. Тако у Гетеовом „Бауку“ врбе добију форму вила, а шуштање њиховог лишћа претвара се у вилинске гласове.