Učitelj

50 Станиша Станишић

Матићем Мин. просвете износи он под 11 јуном 1871 у „Успоменама“ Министар то није хтео дозволити из више разлога.

Зато је од 11—13 августа 1871 Милићевић са Стевом Д. Поповићем учествовао на скупштини учитељској у Загребу, којој је претседавао Иван Филиповић, познати школски и учитељски првак и заточник југословенског уједињења међу учитељима. Ту је вођен и договор о покретању једног опште-словенског листа „Словенског педагога" у Прагу на свима словенским језицима. ТУ бише изабрани и људи за сваки крај: Милићевић и Стеван Д. Поповић за Србију, Н. Вукићевић и Стева В. Поповић за Војводство, М. Костић и Пешић за Црну Гору, Степан Бузолић за Далмацију, И. Филиповић за Хрватску. Редактор ће бити г. Машек у Прагу. Ето пута и начина ка југословенској идеологи ји. Не зна се, је ли ова лепа мисао и остварена.

У том правцу од интереса је и ово из „Успомена“:

„Писмо дође од Ивана Филиповића из Загреба. Он ми јавља докле је дошла ствар учитељске скупштине. Све иде не може боље бити. —

Предлаже ми да ми до године држимо такву скупштину У · Београду. По души, да кажем, ја се бојим те мисли и ако је желим као озебао сунце.

И Новаковић мисли да је боље одгодити мало... Још ћу говорити с Матићем (Мин. просв.). (10 јуна 1871.)

О овој скупштини и говору с Матићем речено је напред. Уосталом из свега се види, колико је Милићевић био одушевљен, за добро учитеља као и за југословенску идеју, која би се најбоље преко учитеља и ширила у душу народа.

Кад се обухвати и све Милићевићево учешће у разним просветним установама, Нар. библиотеци, Чупићевој и Коларчевој задужбини, у стварању Српске књижевне задруге, у његовим службеним просветним извешћима и рефератима, у Академији наука итд. онда се види колико је рада, воље и енерги је унео он, у своме животу, у просветни и културни напредак свога народа, како замашну и вечиту заслугу има он за све то и колико је он био одушевљен будућношћу наше школе и југословенске идеје, за чије је развиће уложио и велики део живота свога.

Напослетку да истакнемо још и ово. ;

Милићевић је написао и штампао преко стотину књига. Године 1901 је прославио и јубилеј своје стоте књиге. Тада је био поздрављен из целога Словенства па и од других својих поштовалаца. После те стотине, он је до своје смрти дао још неколикокњига. Сав тај велики број књига ушао је у српски народ. Блиске по садржини народној традицији и идеалима, добро пробране, чисто сугестивне својим лепим стилом и језиком, књиге су се ове радо читале и у нашем народу створиле љубав за књигом, интерес за њу и читалачку публику. Књигама је умео учити, забавити, оду-