Učitelj

642 Др. Никола М. Поповић

процеси зависе од физиолошких фактора, док физиолошке функције не зависе ниуколико од психичких фактора. Јасно се увиђа у чему је педагошки значај овога гледишта. Ако је заиста душевни живот условљен само и једино узроцима из телесног живота, онда је очевидно, да се и у васпитним циљевима може утицати на душевни живот васпитаника само посредно, тј. преко тих телесних фактора душевног живота. Тај принцип једностране зависности душе од тела нашао је свој педагошки израз у ономе староме начелу: тепз запа шп сопроге запо. Међутим дангс је у науци несумњиво доказано, не само да је ово гледиште једностране зависности духа од тела потпуно погрешно, већ да и саме физиолошке функције наших органа стоје у каузалној завискости од психолошких функција духа. Мако је данас несумњиво утврђена ова истина о узајамној зависности у којој стоје једно према другоме функционално стање нашег духа и функционално стање нашег тела, ипак ми се чини као да се бар у педагошкој пракси још стоји на староме гледишту њихове једностране зависности. Ту претпоставку чини ми се да смем учинити с обзиром на превелики значај који се данас придаје спорту и тако званоме „физичкоме васпитању“, један израз који по моме мишљењу претставља један нонсанс. Стога ми дозволите, да скренем Вашу пажњу на оне чињенице из савремене неурологије, које несумњиво доказују да и телесно здравље исто тако зависи од здравственог стања нашег духа, као што је и обрнуто случај.

Најважније истине те врсте утврђене су при решавању проблема ециологије психонеуроза, у које спадају хистерија и обсесија. Хистерија је једна неуроза од које обично обољевају женска лица, док од обсесије обољевају већином мушкарци. Хистерија је једна тешка болест, која је била позната још најстаријим претставницима медицинске науке. Али пошто се узроци тих врсти болести нису могли наћи међу органским обољењима, то су стари медицинари, стојећи на гледишту да је свака болест органског порекла, били склони, да огласе хистеричне особе за симуланте. Не би било чудо ако и међу Вама има лица која о тој болести имају сасвим наопако мишљење. Стога ми дозволите да Вам из Кречмерове „Медицинске психологије“ наведем један пример, на коме ћете јасно видети тежину и озбиљност тога обољења: „Једна сељанка коју је муж у напитоме стању малтретирао, а коју њен љубљени брат беше после једне свађе најурио из куће, запада у стање хистеричног помрачења духа; у томе стању она јасно види како кроз прозор улази један непознати човек, леже на њу и стане је давити рукама за врат; обузета ужасним страхом она вришти и дршће целим телом, а при томе јасно чује у ходнику свога брата и његову жену. како грубим гласом вичу: „Ухватите је на делу; не сме никад натраг; ако дођеш кући, ухватиће те још у шуми“. Кад лекар отвори врата од њене собе, њој се чини да јасно види њихове главе: брат има на себи одело браон боје, а снаха такву исту сукњу. Болесница чује како лекар вели: Сад знате где она спава, сад смете к њој доћи. Они хоће да је свирепо муче. Често пута јој се чини да види љутито лице свога брата,