Učitelj

684 Милан Ј. Јањушевић

Први дечји крик, којим поздравља свој долазак на свет, је само једна реакција на неугодности нове средине. И затим оне се нижу сваког часа као одговори на утиске добивене преко чулних органа. Но премда дете има све чулне органе и после неколико часова по рођењу реагира на светлост, звук, укус и опип (додир), оно још дуго нема претставе звука и вида (светлости, боје, облика итд.). У прво време надражаји ових чула сливају се у једно клупко тамних недиференцираних сензација, на које оно рефлексно врши реакцију. Што се надражаји и реакције више понављају, тим се и то тамно клупко сливених осећаја почиње диференцирати, и дете почиње разликовати квалитете различитих сензација. На тај начин се развија његов душевни живот. Зато се може рећи да свака ствар, с којом је дете дошло у додир и која је код њега изазвала неки утисак и реакцију, већ је тим деловала на његов душевни развитак, пошто видимо да са тим доживљајима расте и дечји дуновни живот. „Наше васпитање је једва што више од масе могућих реакција, стечених на дому, у школи, или на послу; задатак је учитеља да надгледа задобивање тих реакција“.) Детиња душа као неки фонограф строго бележи сваки наш доживљај и сваку реакцију, а из њихова збира фунгира цео наш душевни живот. И Молеша је имао право извести закључак да је човек производ родитеља и дојкиње, места и времена, ваздуха и непогоде, звука и светлости, хране и одела.“ Достојевски, иако није био стручни педагог, дели такође ово мишљење. „Свакога дана и часа, вели он, свакога тренутка надгледај самога себе и пази на себе, да ти изглед буде благ и леп. Ето прошао си поред малог детета, прошао си љут са ружном речју, са озлојеђеном душом; па ти ниси можда дете ни приметио, а оно те је видело, и лик твој ружан и злочест, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. То ти ниси знао, међутим ти си можда већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога, што се ниси уздржао пред дететом, јер у себи ниси одгојио пажљиву и делатну љубав. =) Тако све оно што ми називамо ситнице и на њих и не обраћамо пажњу, а оне пак код деце изазивају реакције, све то, каже Жил Пајо, неподмитљиви рачуновођа непрестано бележи и сабира, а тај збир, као што смо напред рекли, чини наш душевни живот, наше ја.

Из напред изложеног видимо да су утисци и реакције веома важни за развитак душевног живота детета. Али сада се можемо запитати: да ли је могућан развитак дечјег духовног живота без утисака и реакција — Свакако, да би био немогућ, ма да у прилог томе тврђењу не можемо навести никакав конкретан пример, јер није било случаја да неко дете од рођења изгуби сва чула (па и

1 ЕД ПА Психолошке поуке учитељима, Београд, 1924, стр. 37. 2) Ф. М. Достојевски: Браћа Карамазови, Београд, св. Ц, ер 1222: