Učitelj

Личност учитељева 93

је исправан и пошто у њему нема за живот важних противречности. Сви његови доживљаји душевно су присвојени и због тога

уређени. Због тога треба да тражимо ово: Учитељева личност _

нека буде душевно јединствена и уређена.

ж

Поменуте душевне црте личности су основне и тичу се само личности и њезине унутрашњости. Из ових основних црта пак произилазе још такве душевне особине личности, које су само последице пређашњих, које се и испољавају и по којима личност дође у нарочите социјалне односе са другим лицима. Прва оваква) важна особина јесте, да је личност због своје унутрашње јединствености и по својој спољашности веома мирна и уређена, присебна и стална. Цела њена појава јесте таква да човек нехотимице осети да има посла са целим човеком који добро зна шта жели постићи. Њена сређеност и мирноћа испољавају се и на тај начин, што су говор и расправљање такве личности увек доследни, те своје мишљење и убеђење не мења сваког часа. Последица исправног рада, који треба добро да прегледа и да оцени садржину доживљаја пре но што је прилагоди својој душевности, јесте и то да је личност уверена о своме тврђењу, о мишљењу, о оценама, о одлукама и о своме раду. Због тога је њезино расправљање веома мирно и сређено. Личност се не узрујава код сваког приговора, него она жели и у сваком противном мишљењу да упозна само исправност, те је због тога њој сасвим свеједно чије схватање је правилно; због тога и у случају противног мишљења не брани слепо и пошто пото само своје убеђење, јер је њезино, него покушава да се мирно уживи у смисао противног тврђења, како би на тај начин упознала, да ли је оно друго тврђење исправно или није. Ако се покаже да је ново тврђење исправно, она га одмах призна и прихвати. Ако пак, личност објективно оцени да је њезино убеђење ипак исправно, онда уме да каже и разлоге за то, и то на тај начин, да противник увиди да је њезино унутрашње убеђење веома силно. Њезино цењене исправности тако је велико да устраје у своме тврђењу и убеђењу и тада, кад неко можда већ мисли да није више паметно устрајати у своме мишљењу. Но личност је убеђена, да је исправност једино гледиште које има објективну вредност, и то њезино уверење није само теориско и мисаоно, него и животно и стварно.