Učitelj

92 Др. Станко Гогала

међу остале доживљаје. Рад тога присвајања још је у томе да уреди садржај новог доживљаја са садржинама пређашњих доживљаја и на тај начин постане душевна јединственост садржине. Особа, која због исправности не прима пасивно и механички нове доживљаје, него покуша да активним путем упозна нову садржину те је присвоји и прилагоди својој души, у сваком тренутку је душевно јединствена и у њој нема колебања и неодлучности. Сваки нови доживљај дође већ у уређени душевни живот, где се прилагоди и постане тако лично присвојена својина. У таквој особи нема дакле ничега само придобљеног, узетог и пренесеноги механичног. Свака душевна садржина носи знак, да ју је особа на свој начин прерадила и да је прошла кроз ватру испита исправности. Због тога је особа, коју зовемо личност, уистину и душевно јединствена и складна.

И ова душевна црта је основна страна учитељеве личности. Јер ништа није за школу жалосније и неподесније него човек, који сам у себи није јединствен, који се идејно јако колеба, који се хвата сада овога, сада онога и који због тога не може имати пред собом сталан циљ. Учитељ који душевно није јединствен, немогућан је за школу и за васпитни рад у школи, где би морао бити вођа омладине. Његова душевна променљивост најбоље се види у томе, да га привуче један пут ова, идући пут она педагошка идеја, да мисли сада овако, сада онако, да се одлучи данас за ово сутра за оно, ова променљивост јесте унутрашњи разлог, да учитељ нема у школи успеха те да је незадовољан самим собом. Деца наиме брзо осете да ли је учитељ душевно јединствен или није. У њиховим душама се веома тешко породи оно поштовање, које се не тиче „учитеља“, него учитељеве личности, ако учитељ није душевно уређен и ако је у његовој души све збркано. Поврх тога пак је учитељева душевна нејединственост разлог и за учитељево лично незадовољство. Од његовог душевног задовољства пак зависи у великој мери и његова радост и воља за рад па и успех његовог рада у школи. Најзад овакав учитељ, који није душевно јединствен, уређен и исправан, и код одраслих, који желе да им буде он вођа, неће уживати поверења и поштовања. Остаће само учитељ по своме звању, а никако неће бити он изаоран учитељ. Због тога је потребно да учитељева личност постане одиста јединствена и по садржини складна, јер само онда може да буде ауторитет који је поуздан као објективност сама, пошто