Učitelj

232 Страна књижевност

„Песталоцијев завод чинио је Европу у малом“, вели писац. „Више од 250 лица бројала је тада према извештају Песталоцијева општина у Ивердону. Немци, Руси, Французи, Холанђани, Италијани, Шпанци, Енглези и Американци седели су за Швајцарчевим столом и учили се код њега. Разни обичаји, мишљења и вероисповести биле су међусобно у срдачној трпељивости. Од малих који су тек почињали да муцају азбуку пео се непрекидни степенасти рад до поштовања достојног старца који је целу породицу обухватао својом очинском нежношћу и старањем. „Велика начела, на којима је почивао институт у Ивердону, чине неоспорно неизменљива начела све практичне мудрости и доброте. За њих није потребна никаква дедукција, треба само искреног смисла, па да се њихова истинитост осећа, и срца па да се заволе“. Како се ова оцена на основу стварних података разликује од оне уобичајене, која се често 'ослањала и на незадовољство самог Песталоција који је у сталној тежњи за бољим и савршенијим ретко био задовољан сам собом и својим успесима! Штета је, морамо рећи, што у појединостима не можемо на овом месту наводити какви су били понашање, ред, пристојност, дисциплина, казне и надзор у заводу.

Завршетак одељка о домаћем животу чини излагање о женама у заводу, који је Песталоције називао „Маппепок!озјег“ („мушки манастир“) и у шали опомињао женска лица која су хтела да посете завод. Он је, изгледа, осећао недостатак женског утицаја у заводу. Од женских личности у заводу писац помиње на првом месту супругу Песталоцијеву која није била редовно у заводу и која је при отварању завода имала већ 70 година. Један од ученика и сарадника Песталоцијевих, Рамзауер, вели да је она била поштована као краљица, а чувени географ Ритер каже за њу да је била узор женске доброте, скромности, срдачности, отмена и нежна у целом свом бићу. И други се посетиоци слично изражавају. Њој посвећује писац највише редова. Један коме је госпођа Песталоцијева пребацила грубу студентску природу каже: „Код ње је било једино место где се у истини морало пазити на спољну пристојност.“ Иначе оскудица у „спољној пристојности“ није била баш ретка у „мушком манастиру.“

Друга женска личност, о којој писац извештава, била је добра „Лизбет“ (Пађет), слушкиња која је деценијама била помоћница и пратиља Песталоцијева. Даље се помиње жена економа и учитеља, чувеног Кризи-а итд. Своје врховно начело „живот образује“ сматрао је Песталоције као окрњено у важности без васпитног утицаја жене. То су у „мушком манастиру“ ивердонском осећали и наставници Песталоцијеви заједно с њим, те су у своје слободно време радо одлазили у оближњи Девојачки институт Розете Кастхофер која је од њих добијала педагошке савете за вођење свога завода. Они су се пак добро осећали у пријатном миру, веселом