Učitelj

12 Д-р Никола М. Поповић

фичну одлику људске психе. Према томе можемо рећи: карактер васпитаника постаје из карактерних особина њихових васпитача, а на основу идентификације са њима која потиче из оних љубави које су васпитаници осећали према својим васпитачима. Дакле идентификација претпоставља љубав. Од тога правила има само један изузетак: идентификација са оцем. Отуда је отац у породици најважнији и незаменљиви васпитач. То је најважнији одговор који нам психоанализа даје на прво од горе постављених питања. Тиме је психоанализа потврдила два начела за која је педагогија и раније знала, али које досадања психологија није умела да образложи, а то су: 1) Да без љубави васпитаника према васпитачу није могућ никакав успешан васпитни рад и 2) Да сам васпитач мора да буде васпитан, тј. моралан карактер. Јер ако је васпитач, одн. родитељ неморална личност, онда ће васпитаници на показани начин и сами постати неморалним. Дакле на тај начин психоанализа учи да се карактер у главноме не наслеђује, већ се васпитањем задобија.

Тако се развија морални карактер човека или над-ја,

Тако се развија морални карактер човека или његово надја, како гласи термин психоанализе. Онај други систем, наиме човеково ја постаје аутоматски и то на тај начин, што дете само стиче искуство да је немогуће задовољити сваку своју жељу и да је шта више то врло често опасно. Тако се у њему развија свест о томе шта је у свету могуће, а шта не, шта је корисно, а шта штетно. Једном речи: у детету се развија принцип реалитета“, то јест тежња да постигне оно што је корисно и да избегне оно што је штетно; тако оно постаје способно да се снађе у реалноме свету, а та његова способност значи да се у њему изобразио систем ја. Али иако се овај орган душевни може развити сам по себи, аутоматски, ипак и ту мора васпитач да интервенише на тај начин, што ће разборитим ускраћивањем оспособљавати васпитанике да сами владају својим нагонским животом. Постоје две васпитне методе којима се при томе васпитачи служе: 1) кажњавање и 2) награђивање. Којом ћемо се методом послужити у датоме случају то се мора оставити увиђавности самога васпитача. Једностраност у примени једнога или другога срества може да буде од кобних последица по васпитанике. Претерана љубав као и претерана строгост чине да деца закржљају у своме развићу, то јест да заостану на ступњу ја — система, и да се у њиховој психи не изобрази онај трећи најважнији орган: над-ја који је специфична одлика човека. Та судбина постиже обично јединчад и пасторчад, услед претераног мажења одн. претеране строгости. Обе врсте такве деце савремена педагогија обухвата под појам „Задивљала младеж“ (Метутаћ озђе Тасепд).