Učitelj

28 Крста Јонић

сјајно дело људског ума, али докле год се зна ком циљу служи, она није ништа друго до једна сурова сила. Она не познаје шта је добро, а шта зло; морално је индеферентна. У рату је техника права несрећа и страхота: топовима, загушљивим гасовима, бомбама из ваздуха, тенковима, итд. руши. сва добра човечанства.

Ма да је усавршена техника основ снажном напретку, ипак се може само онда говорити о стварном, тј. не само спољашњем, већ о правом културном напретку, када духовне снаге и идеје управљају целокупним животом, када ове нису потиснуте и угушене техником и када постоји хармонија између технике и духовне културе. Здрава култура се састоји у синтези техничког и духовног човека, поглавито у потчињавању технике духовним циљевима.

На жалост код данашње технике је модерни живот управљен спољашности и води нездравом заборављању себе. Будући заузет многим спољашњим стварима, данашњи човек сматра све што се догађа у његовој души као нешто незнатно, споредно. Долазећи у додир с разбацаним материјалом садашњости, он види свашта, али не може да позна снагу, која треба из таквог материјала да створи личну духовну културу „не осећа моћ снаге, која је изнад дана и која указује на више духовне вредности. „Данашњи је човек може се рећи у положају детета, које неразумни родитељи о Божићу обаспу многим поклонима и коме, пре него што може исте да разгледа, разносач поштанских пакета доноси пуно нових поклона,“ вели културни критичар Оскар Шмиц.

Због тога се данас човек не осећа потпуно добро у прозаичном свету. Он тражи нешто више, његово срце чезне за нечим узвишенијим. Донекле је утешна појава што из дана у дан расте број људи, којима више значи морална ваљаност него спољашњи сјај и који теже да се ослободе површности модерног живота. Тим људима је милија мирвоћа срца и спасење душе од свих излишности такве културе, која и духовне тековине узима за средство да се задовоље искључиво чулна уживања и материјалне потребе, које данашња већина људи сматра за једини циљ живота.

На много хваљену данашњу културу с њеним техничкоматеријалним успесима почели су критички да гледају чак и они, који су јој до јуче били јако наклоњени. И они све више увиђају и осећају не само њене одвратне пратиоце: дим, ларму и неугодност од нагомиланости људи у великим градовима, већ да и много хваљени напредак технике стварно није учинио живот пријатнијим; да није знак напредне културе када ларма мотора непрестано заглушује великоварошке улице, када лаки и тешки аутомобили јурећи засипају људе блатом и прашином и потресају зграде. Поред тога и