Učitelj

32 Крста Јонић

уздизање, оно је данас са све већом количином знања оптерећење духова и ученици су приморани на претежно рецептивно и пасивно усвајање знања, школски програми су пуни разноврсног наставног градива. Дидактички материјализам је погрешно педагошко гледиште, које сматра количину знања за једино мерило образовања.“

Мора се рећи и то, душа не треба да се својим несталним и колебљивим стањем уздигне дотле, да буде једино мерило вредности. Познато је да су све епохе у стању назадовања и опадања биле субјективне, а све напредне епохе носе у себи објективан карактер. У старој Грчкој су били претставници субјективизма софисти. Протагора вели: „Човек је мерило свих ствари“, што значи крајњи егоизам: човек треба у својим поступцима да се руководи само својим личним интересима, разуме се на штету својих ближњих. Крајни субјективизам је анархија.

Ваља овде нагласити и штетно одсуство историских вредности у настави. Данас се „старо“, тј. прошло сматра да нема у себи никакве вредности за образовање и тражи само „ново“. Место што се прави разлика између старог и новог, треба се питати да ли је то, што се у настави пружа ученицима од вредности или није. Не треба одбацивати старо, већ на темељу постојећега зидати ново, јер данашњица није |арша газа, празан, неисписан лист, већ има пуно елемената из прошлости и ми треба да изучавамо и старо не зато, да бисмо вратили прошла времена, већ да историским прегледом и тумачењем створимо себи правилно разумевање данашњих, веома замршених друштвених односа. Савременици обично живе у заблуди када сматрају то, што их покреће, увек као ново. Међутим ново је у многоме само про“ дужење старога, често пута испољавање онога, што је било потиснуто. По изгледу нови греси и слабости у истини су стари греси и старе слабости.

Наше време је у знаку интелектуализма, што значи да се у знању и науци гледа једина полуга напретка. Знање је толико уплетено у све духовне појаве живота, да изгледа искључива садржина његова. Али да знање и наука немају апсолутног, већ релативног значаја, потврђују поред већ наведеног Русовљевог мишљења и ове речи филозофа Канта: „Било је времена када сам мислио да знање и наука чине једину вредност човека и презирао сам људе, који се не баве искључиво науком. Ту заблуду ми је избио из главе

#) И као год што је наша култура од неколико столећа на овамо у све већој мери књишка култура, исго је тако и сав јавни и приватни живот све више везан за писмено општење међу људима, а то штети и изопачује живот. Пор