Učitelj

Домаћа књижевност 69

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

А) Домаћа књижевност

Светомир Д. Миловановић: С народом за народ... Београд, 1933. Страна 49. Цена 5 дин.

Ових дана изишла је из штампе књижица чији смо наслов исписали горе. То је збирка чланака, предавања, говора и публикација, које је писац повремено спремао, писао и штампао по листовима и часописима, да би из њих читаоци извукли потребне користи, примене и поуке. Какве» — Чланак „Породица, школа и друштво“, говори о васпитноме значају ова три најмоћнија фактора у узгоју јединке уопште и, уз то, што се врло често превиђа, о њиховој међусобној вези на томе послу. Кооперација њихова је у пуном смислу речи сопф но те диа. поп за, релативно, што потпунији успех у васпитању.

У „Наше народно јединство кроз историју“ писац се летимично осврће на све узроке који су ометали наше уједињење у прошлости. Поред плејаде заслужних великана, који су свој животни циљ гледали у раду на остварењу заветне мисли уједињења, даје писац овде заслужено место и признање и народним учитељима у прошлости, а нарочито онима из 19 и почетком 20 века. Овима садањим и будућим, пак, ставља у свету дужност: неговање и чување свести о потреби нар. и држ. јединства.

„Култура духа и тела“ прецизира мисао да је подједнеко важно и неговање духа као и тела и, у вези с тим, подвлачи важност соколства, које, поред телесно здравих, ствара морално јаке и национално свесне грађане, јер је поклонило пажњу култури духа и тела као и развијању моралне воље, формирању и кристалисању карактера.

Органски наставак овога јесте чланак „Југословенски учитељи и соколство“, у коме писац одаје учитељима признање за рад у сокол. организацијама и по најзабаченијим селима где они раде, а „не оглашују свој рад на велика звона, већ неуморно, тихо и нечујно, врше свој узвишени посао“...

„За домовину се не умире, већ живи“ је у ствари пишчево предавање, држано о прослави Масарикова 83 рођендана, у којем износи култудно-политичку делатност овога чешког философа и државника.

Последњи чланак, „Југословенска мода, дух и култура“, посвећен је првенствено југословенској жени, која је позвана да чува нашу нар. ношњу, везове и шаре, „који и данас носе своје класично обележје у уресу, везу, шарама и боји“, а затим и учитељима, који и овде треба да буду верни чувари нашег нар. блага“ (р. 49).