Učitelj

204 Живко Смиљанић

довољиле главне потребе рађања и храњења. Осећајни живот је толико развијен као и код животиња.

Други стадијум је патријархалне фамилије и рода —

племена (»Тл би). Овај стадијум ја сам назвао „истинити или признати ауторитет“. Карактеристика: друштвени живот навика и закона јако уоквирен; безусловна послушност према. господару; обавезна присилна самопомоћ унутра у групи и изван исте, одбрана против напада непријатељски расположених. Сопф о зе дпа пог друштвеног живота била су подражавања, Колјогтјатиз у најширем смислу речи.

Трећи историјски стадијум: револуција или препорођај. Револуција индивидуализма против ауторитаризма која се силом пробија: примитивно хришћанство, мистицизам средњег века, извојевање самоуправног права градова, духовна ренесанса, религијска форма, политичка револуција, појављивање либерализма, то су главне појаве овога културнога стадијума ослобођења. Али никакав социјални организам не може опстати, без концентрације, коју велико диференцирање допуњује и равнотежу опет васпоставља. Прво цепкање није још диференцирање, оно значи радни успех; оно је само његов предуслов. Зацело је „анархија“, где се индивидуална интуиција бори против ауторитета, а да није способна да образује један нови савез солидарности.

Ну долази последњи стадијум солидарности или разумне слободе. Овај стадијум припада будућности, али најслободнији духови свих времена припремају овај стадијум и он напредује с дана на дан. Овде побеђује разум, претерани индивидуалистички партикуларизам, који води томе, да социјалну операцију растури у прашину људских атома без склада. Али треба јасно изнети да ја овде под „разум“ не мислим саму способност ка разумном мишљењу, она нас води више бесплодном рационализму, него сагласност човечјег духа са општим законима живота. Даље ја не разумем под „слободом“, допуштење онога што се хоће, већ како је Монтескије. казао: „Само оно чинити, што треба чинити ; другим речима: самосавлађивање себе самог, ослобођење виших моћи духа.

Б. Овај историјски развитак ми видимо да се у детињству поново извршује.

Мало дете до шесте године је поглавито осећајно биће. Руководи га његов егоцентризам, и све на његово „ја“ своди. Мајка је његов природни миље. Мајка је за њено дете буквално храна и заштита. Мало дете интересује се само за то, што се на њега односи и што се њега тиче. Радост постојања и стварања ставља се у службу његовог организма.

Видимо да се од 6 до 12 године појављује потреба за ауторитетом, потреба да се радо подвргне правилима и закону.

А