Učitelj

Нова школа Бе

Свакодневно искуство нам сада показује да је оно прво — функционално васпитање, које се проводи природно и неосетно, много примамљивије јер више одговара нашој природи, док планско школско васпитање као принудно и вештачко много мање има успеха у жељеном формирању-васпитавању појединца; главни му је утицај у образовању интелекта (давању знања) а не развијању целокупне личности.

Можемо истаћи да функционално васпитање углавном обухвата све наше најразноврсније животне индивидуалне и колективне активности у току целога нашега живота, а школско васпитање само нашу активност, рад или учење, за време школовања. Ово неосетно или функционално васпитно утицање више удовољава природи нашој и његов васпитни утицај је стварно много трајнији и јачи, но школског васпитања које се углавном састоји у учењу и давању знања. Зато нова школа тежи примени тих слободних неосетних васпитних утицаја у циљу слободног развијања а не дресуре. Из тих разлога правилно педагошки организован дечји индивидуални и колективни живот у школи и ван ње има већу и примарну васпитну вредност над обичним учењем, јер ствара потребне предуслове за правилно педагошко и дидактичко-методско организовање дечјег рада у школи у духу савремене наставе, и помаже формирање целокупне личности.

Због свега тога принцип рада или активности и принцип живота, као и њихова веза и однос према индивидуалном, социјалном и принципу заједнице, могу да нам послуже као основ за оријентацију, класификацију и оцену разноврсних тежњи, струја и покушаја у области нове школе и савременог васпитања. Ово нарочито стога, што се њиховим неједнаким схватањем и примењивањем, као и различитом комбинацијом и синтезом у педагошкој теорији и пракси добијају разнолике форме нове школе од неједнаке педагошке вредности, што ћемо сад укратко и изложити.%)

Школе које свој рад базирају (оснивају) на различито схваћеном принципу рада или активности дечје, можемо овим редом сврстати:

1) Традиционална или стара школа, која углавном води рачуна само о ученичком раду у школи, а остале животне функције не узима у обзир. Она има застарело интелектуалистичко схватање дечјег рада, јер се рад састоји у рецептивности или пасивном примању знања које наставник даје-предаје, а не у саморадном стицању знања и способности. Њена организација школског рада и живота не одговара савременим педагошким тежњама, нити служи слободном развијању личности.

») Ближе о томе у књизи: „Увод у нову школу и савремену наставу“ — од др. Влад. Спасића.