Učitelj
78 Др. Милан Соколовић
5
наша, онда је сигурно да ће се дете разумно владати и понашпати и онда када поред њега нису ни родитељи ни васпитачи. А то је у ствари и идеал свега васпитања. Но да би наше излагање биле схватљивије, илустроваћемо га и следећим примером:
Мајка је у кујни, а поред ње је и дете. И мајка и дете су заузети: мајка својим пословима, а дете својом игром, коју само измишља. Неуморни малишан, пошто је исцрпео „друга занимања, почиње да се игра живом ватром. Мајка га спомиње да се остави ватре. Дете, нешто из жеље да се прекине монотоно ћутање и започне разговор, а нешто из жеље да сазна узрок материне забране, пита: „Зашто» “ Револтирана, што одмах није послушана њена наредба, мајка, у место одтовора на постављено питање, поново издаје наредбу: „Остави кад ти кажем!“ Оштар, претећи тон учинио је овога пута да „дете остави ватру и престане с питањем, али зато није могао да учини да дете престане да размишља: зашто му се забрањује да се игра ватром, кад у томе по његовом схватању нема никаква зла. И зато чим наступи прилика, чим се мајка удаљи из кујне, а дете остане само, оно ће покушати да само на свој начин одгонетне загонетку. Није потребно нарочито наглашавати какве и колике последице могу наступити као резултат тог самосталног дечјег експериментисања Све је ту „остављено случају! Међутим да је мајка правилно схватила и своју васпитачку дужност и питање дечје „она би рескирала неколико минута и објаснила своју наредбу. Ако је дете из претходних примера увидело да његова мама само истину говори и ако га мајка није раније „из васпитних разлога варала“, дете ће одмах схватити наредбу, усвојити разлоге и никада се више неће занимати ватром. У осталом мајка би у овом случају могла и једним невиним експериментом да покаже детету да је ватра заиста опасна и да пече. На овај једноставан начин питање би било потпуно и за увек ликвидирано, а мали дечји разум био би не само задовољен већ и обогаћен једним новим, веома важним и корисним знањем.
Сваки паметан човек мора да се упита: „Зашто се уопште и издају наређења, ако се не образложавају или не могу да образложе»“ Нама се на пример чини да се наређења најчешће издају баш зато што наредбодавци немају довољно разлога, мислимо добрих, оправданих разлога. Јер, ако би наредбодавци имали и изнели добре и оправдане разлоге, они «не би ни морали издавати наређење; они би могли то наређење да искажу и у виду жеље, а дете би и онда радо ислунило оно што се од њега очекује.
Многи родитељи не образложавају своја наређења стога што желе да васпитају своју децу у потпуној послушности, да слушају „без поговора“, јер: „У млађега поговора нема“.