Učitelj

Бихевиоризам и сродни правци 429

ако се психологија као наука одстранила и порекла њена посебна проблематика, што излази из њеног свођења на механику. Да би се видело, пак, од колике су практичне важности при психолошком испитивању ова питања која изгледају апстрактно-филозофска, Сн. наводи третирање питања о наслеђу код Уотсона, који на пр. музички таленат објашњава овако: разлике у структури и разлике у раном третирању објашњавају све разлике у доцнијем бихевиору. Али овде, осећајући ускост овога становишта, одвојили су се бихевиористи од Уотсона — поред спољашње структуре претпоставили су и унутрашњу. Модифицирање становишта најрадикалнијих бихевиориста бива по иманентној нужности. Чак и интроспекцију, коју су тако нестрпљиво искључили радикални бихевиористи, у измењеном облику опет уводе поједини претставници бихевиористичког табора, као на пр. Медисон Бентли, који надокнађује интроспекцију »терог«-ом, без кога, тврди, ниједна људска психологија не може опстати.

Робек није потпуно одрекао вредност бихевиоризму, оставио му је бар једну област у којој може имати успеха, примењену област и повољан утицај на физиологију; Снетлаге истиче користи бихевиоризма са нове стране, с обзиром на проблеме психолошке методологије: у позитивном смислу, у колико нам отвара очи за проблематично значење психолошких појмова од којих су неке психологије полазиле као од нечега по себи разумљивог. Значајно дело бихевиоризма било би, каже Сн., да нас је само покренуо на размишљање о томе шта је један „нетелесни процес“, и да је открио само да свест није феномен поред осталих феномена. У негативном смислу, бихевиоризам отвара нове перспективе: ускост и парадоксални карактер његовог постављања проблема могу да изврше врло плодно дејство. Човек-аутомат остаје за нас важан проблем као у доба Ламетрија Гћотте-тасћтпе.

Најинтересантнији по своме ставу према бихевиоризму међу немачким психолозима чини нам се Карл Билер, у чијем поменутом делу Гле Ктбе дег Рзусћојогје бихевиоризам је хобио значајно место, те ћемо се отуд и задржати на излагању његовог становишта.

Стојећи пред задатком да прикаже данашње стање психолошке науке, К. Билер изјављује да се нашао пред таквим хаосом од различитих праваца и различитих полазних тачака у психологији, да му није било могуће избавити се из њега друкчије, до помоћу критике, коју је извео на своју руку, обраћајући се самој аксиоматици психологије. Контакт између психологија са једне и друге стране Атлантског Океана је поткопан и изгубљен, као и контакт између немачких школа, богатих у посебним тежњама. Ваљало га је васпоста-