Učitelj

478 Уморни живота

на јевтин и практичан начин остварио зелене учионице на свежем зракуу једној балканској паланци, и то у доба када их нису имали ни највећи градови западне Ервпе, тај и такав аутор није могао остати равнодушан према савременом реформаторском педагошком покрету. Напротив, тежње нове педагогике прати и проучава са младићском љрбављу. На годину дана пред. своју смрт он је писао о школи ове знамените речи: „Рђава је школа гробље народне несреће, где су учитељи гробари у том гробљу... Мање показивања а више упућивања, мање описивања а више посматрања, мање говорења а више творења, мање знања а више умења, мање зависности а више самосталности, мање запта а више дружбе — ето руководних начела која имају да господаре у новој радној школи, у творачкој школи... У радној школи и ђаци и наставници имају мање разговарати а више стварати; у данашњој вербалној школи обратно је.“ Премда ручни рад не чини сиштину нове школе рада, ипак је он важан постулат њене организације, те му се стога у новије време поклања све већа пажња. Сретен Аџић је, међутим, један од првих заступника идеје о настави ручног рада, и још 1896 године написао је књигу „Ручни рад у мушкој школи“, у којој је истакао сву замашност једног школског проблема који је за наше ондашње прилике био сасвим нов. Не могу се у једном чланку изнети све идеје великог учитеља. Да би се оне упознале, морао би се проучити цео његов живот и сав његов: књижевни рад.

Покојни С. Аџић био је велики националиста у најлепшем смислу те речи. Он је још 1909 године написао о „Јутословенском васпитању“. Његове: две расправе о националном васпитању омладине у школи „Српска национална школа“ и „Југословенска национална школа“ врло лепо илуструју његово напредно схватање нацнонализма. Национализам је нужан производ дуге историјске еволуције али није њен завршни стадијум. У далекој бу– дућности, по закону неминовног историјског развића, он ће се преко алтруизма развити. у космоподитизам, као што ће се и југословенство развити у свесловенство, које очекује сјајна бувућност. Данас пак мн се налазимо у периоду југословенског национализма, и због тога морамо створити југословенску народну школу. Неки читаоци ће се свакако сећати јавног предавања „Сјајна будуђност Југославије“, које је родољубиви старнна држао неколико пута на више места. А он има права да расправља ову тему јер је у рату за уједињење Јужних Словена изгубио јединца сина.

Вредноћа, честитост, такт и толерантност биле су битне црте Аџићева карактера. И као грађанин и као управитељ школе уживао је неподељене симпатије и опште поштовање. У сваком погледу служио је као узор свој околини у којој је живео. Руковао је државном имовином, чија се вредност пела на милионе динара, али је скрупулозно бдио над њом и љубоморно је чувао као светињу. Био је у положају, благодарећи својим личним везама са појединим утицајним личностима, да заради велико богатство, а умро је као сиромашан пензионер, не могавши да обезбеди довољно ни своју породицу. Иако је по свом политичком узерењу припао старој радикалној странци, био је толико широкогруд, објективан и трпељив да су га и политички противници високо ценили као свог личног пријатеља. Пун предусретљивости и љубазтости у опхођењу са светом, освајао је наклоност свих који су га познавали, а својим достојанственим држањем уливао је респект