Učitelj

568 Д-р Драг. Ђ. Петровић

се усавршава. Ни у том погледу не може се баш много замерити новој педагогици кад се узму у обзир извесна дела Кершенштајнера, Фикера и т. д. који су јој ипак дали извесне контуре за ово кратко време. Овде треба да поменемо одлично дело Кершенштајнерово Тћеопе дег ВиИдипо и Фикерово дело Б1дакнк дег пенеп Зећше која претстављају лепе заокругљене педагошке целине.

Разуме се, да се у примени принципа радне школе могу појавити изопачења као и у сваком послу кад се добро не схвати, нпр. сувишно и непотребно техничко извођење свега наученога и кад треба и кад не треба. Али онда ту није крив принцип него неразумевање посла. Ту ннје крива педагогика радне школе, него наставници који погрешно схватају принцип радне школе.

На крају да поменем још и то, да радна школа не одбацује као радне облике причање и уопште живу реч учитељеву. Драгољуб Бранковић

Од невоље до узора

Понеки одушевљени партизани радне школе хтели би целу историју педагогије да поделе на два главна периода: један обухвата традиционалну школу, у којој ученици пасивно примају од својих учитеља и памте у својој глави готово знање, без личне духовне активности, и то је стара школа, која ће кроз најкраће време коначно банкротирати и припасти историји као музејска старина; а други период обухвата школу у којој ученици свестрано развијају своју личност сопственим трудом и вежбањем, и то је нова школа, чији се светао лик већ показује на хоризонту као спас ч0вечанства. Доследно томе, и сви педагози могли би се сврстати у две категорије: у једну долазе реакционари који одобравају и штите данашњу школу седења, бубања и учења, а у другу великани који траже и стварају школу веселе делатности тела и духа, дакле радну школу.

Такво резоновање било би наивно и бесмислено.

Савремена педагогика, која се тако охоло назива новом, садржи пуно идеја које нису нимало нове и чије порекло датира из давне прошлости. Ако би се направила паралела између нове и старе педагогике, нашло би се да је нова педагогика многа своја начела позајмила од старих педагога. И заиста кад се данас у круговима модерних просветитеља говори о ручном раду, о ђачкој самоуправи, о самосталности, и индивидуалности ученика, о начелу аперцепције и пригод-