Učitelj

72 Радиша Стефановић

народа до његовог најинтимнијег дневног жамора на селу. Али школујући се под најтежим условима живота, он се дизао и падао, тежећи увек да победи свој немилосни живот пун недаћа и патњи. И тако му је живот текао споро и једнолично као по уклетом кругу дана и ноћи, али је у њему стварао један смео, борбен и бунтован дух, који га је увек истицао као великог и надахнутог заточника пробуђене социјалне свести.

На нашој Великој школи онога доба, Марковић се истицао: као студент не само радом на педагошком пољу, већ је био и заставник слободе оних страховитих година нашег народног живота и тадашњих борби између апсолутизма и демократије. Запојен идејама социјалне правде, братства и једнакости, он је сев свој дивни талент био уложио за остварење једног великог животног сна и био веома осетљив за јаде других. У оној епоси изгубљеног поноса и разбукталих апетита, он је позивао у борбу све савести, које још нису биле утрнуле, али је у тој борби увек био отмен као властелин.

А када је тешка ноћ била пала на Отаџбину нашу и када смо са свога поштеног пута били свучени у провалију, Марковић је кренуо кроз Албанију, да издржи све тегобе мученичког живота али и да добије једну тешку болест, која га је крвнички пратила до самртничког одра да би на талогу, као и код свакога, оставила олупину живота и оквир без садржаја.

И када се опраштам са човеком кога сам неизмерно волео и поштовао, са другом топлим и импресивним до болног осмеха, над његовим прекрштеним рукама безгрешним у борби, ја се и нехотице сећам оне Кнежевићеве рефлексије: „Ходник живота тесан је и низак, те деца мала и матори лако и весело пролазе: кроз њега. Виши људи тешко се провлаче те обично изразбијани, крвави и рањави доспеју до гроба да се у њему одморе!“ На тај вечити одмор отишао је и јадни Милисав Марковић и са њега се више никада вратити неће.

Драги директоре и добри пријатељу!

Судбина је ваљда тако хтела да не ступиш ногом у нову школску зграду, која се већ завршава и која је твоје дело. Она те је напротив упутила да уђеш у ту другу кућу из које никада изаћи нећеш. И кад је већ тако, онда дозволи твоме Радиши да ти на растанку каже последње збогом. И знај да ћу ти по фијуку ветра, по птичијој песми, по топлом даху јутарњег сунца и по росним капљицама кише увек слати љубав и сузе своје.

А сад збогом и вечни ти помен међу нама!

Нема чвршће основе за ону зграду што се зове народно образовање од породице. Родитељи увек остају природни васпитачи своје деце и породично васпитање остаје за увек најбоље и најприродније васпитање.

Јова Миодраговић