Učitelj

92 Д-р С. Хесен

значајно, што су сва места на која се ослањао Герхардс у својој расправи (стр. 299), да би показао како је нетачно да се Монтесори бави искључиво својим материјалом, такође испуштена из овога издања: место о „гимнастици“ и хорским играма, о грнчарској вештини и грађењу, о слободном цртању и слободном уметничком раду, а тако исто места о нормалном дневном распореду, у коме је ранијим вежбањима са дидактичним материјалом дата само једна осмина времена. Да неко не би сумњао да су ова места случајно изостављена, Монтесори сада директно изјављује: „такозвано слободно цртање, коме се у савременој школи даје тако велико значење, не улази у мој метод. У стварности ја избегавам све те незреле покушаје, које прати само замор и неуспех“ (стр. 324). Супротно слободном цртању, Монтесори сада препоручује вежбање у цртању, аналого њеном методу наставе писања („пошто ја не предајем писање помоћу писања, то ја не предајем ни цртање помоћу цртања“). Што се тиче посматрања природе, она се тако исто сада изражава против „предрасуда врта“ (ртесшфло аде! слагао): „сејати семе и очекивати да из семена израсте биљчица, претставља за децу врло мали труда врло велико очекивање“, каже Монтесори (стр. 96). Тако сада „материјал“ и „вежбања“ испуњавају у потпуној самоизолованости сав њен „метод“ (уп. стр. 371). Заиста, дошло је време да се одбрани истина Монтесори метода не од његових критичара, већ од саме Монтесори!

Онда да ли је могућно у таквим условима још говорити о „слободној самоактивности“, као о прафеномену Монтесори васпитања (Герхардс, стр. 302)2 Одлучно истицање слободе дететове, које је испунило монтесоријевску педагогику русоистичко-толстојским духом „слободног васпитања“ и претстављало за многе читаоце главну драж, крунисано је, као што је познато, принципијелним и потпуним одрицањем свих казни и награда. Ново издање оставља неизмењен текст познате главе посвећене овом питању. Уз тај текст додаје се следећа примедба (стр. 19): „О свему томе, што смо раније казали о наградама и казнама, ми немамо у виду одрицање њихове главне педагошке вредности, која се оснива на истој људској природи, али хоћемо само да се боримо са њиховим злоупотребама и са њиховим изопачавањем (регуегтепто), које се добија тада, када она од средстава постану циљ. У стварности, како се то потпуно слаже и са здравим природним смислом, казна и награда су средства практичне наставе (јаг сопозсеге ргаНсатепје) — када је реч о души безбрижној или замагљеној страстима — о томе, какав је поступак добар или зао, заслужује ли похвалу или покуду...“

Да се сада центар тежине васпитања за Монтесори не налази у слободној самоактиввости детета, већ баш у овом хваљењу његових спољашњих поступака, то се тако јасно види из нове главе, специјално посвећене томе што Монтесори зове „религиозно васпитање“ (стр. 356 и даље). Овде описана нова примена њенога метода не потсећа више на Русовљеву педагогику, колико