Učitelj

142 · Јов. Ђ. Јовановић

5) Опет понављамо. Не треба се журити, па на двоје на троје прећи упознавање бројева да би се што пре предузело само рачунање. Ако игде другде нећемо, овде се морамо строго придржавати правила: „Жури се полако“, ако хоћемо успех у раду. Ја сам се редовно 2 месеца задржавао на појимању бројева до 10, а никад нисам пре Божића прелазио на множење и делење у обиму прве десетице, али зато ми никад и ниједно дете није остало да понавља. А што је најглавније ниједно дете није осећало никакву тешкоћу у рачуну. — Само стрпљење и истрајност у почетку, па ћемо дочекати ретку срећу, да тренутци рачунања претстављају највеселије и најрадосније часове за сву децу.

ПЕДАГОШКА КРИТИКА

Основи педагогике — написао Радмило Вучић, професор женске учитељске школе у Београду. Београд 1984 Кетр. 1-7224. Цена 30.— дин.

Ево најзад и једне нове Педагогике, изашле „из оквира традиционалне Хербартове педагогике“! Тако се бар писац у свом предговору ограђује од ове, посматрајући је само „као историјску вредност“. Пред нама је дакле књига, која „треба да омогући почетницима у педагогици прву оријентацију и упозна их са њеним главним проблемима“, а „можда ће пружити нешто и онима који су у педагогици верзирани, али не могу непосредно да прате њен развој. Прилагођена је програму за учитељске школе, како би у њима могла да послужи као уџбеник“.

Уз извесне друге претензије, ово последње је изгледа писцу била и главна брига. Отуда је неопходно потребно изближе расмотрити ову књигу и подврћи је неумитном научном суду. Несумњиво је пак, да ће од тога бити извесне користи: и за писца, чије напоре и добру вољу веома ценимо; и за науку, којој смо позивом својим до краја дужни служити; и за ученике, којима је она намењена. Жалимо само, што смо још на почетку овог нашег приказа принуђени да изјавимо, да нас писаци с формалне. као и са садржајне стране, безмало целом својом књигом није успео убедити о темељитости и ваљаности посла, којега се тако смело латио. Као што ће се даље несумњивим чињеницама утврдити, он то није могао учинити ни „по схватањима“, која су у тој необичној књизи дошла до израза, још мање пак „по начину“ њена излагања. Ни поред најбоље воље, писцу није пошло за руком, да у свему реализује своју топлу жељу, коју је „увек имао на уму“, а која је онако сјајно исказана у лепо смишљеној фрази: да је „у педагогици готово најважније умети педагошки мислити“.

Ми се, по себи се разуме, у овоме потпуно слажемо с писцем. Готови смо чак, да ту иначе посве просту истину и подвучемо. Али је само штета, велика штета, што се писац није постарао да је најпре сам афирмира, па тек онда да је другима стави на