Učitelj

88 Д-р С. Хесен

спољашња слика Монтесоријевског васпитања, како је виде и претстављају Штерн и Хесен, не одговара стварности. Ово се, с једне стране, објашњава недовољношћу сопствених посматрања, а с друге стране тиме, што се према прафеномену слободне самоактивности, како га описује и утврђује Монтесори, Штерн понаша са хотимичним неповерењем, док Хесен још одмах истиче филозофску теорију њене немогућности“ (ц. чл. стр. 300, 301. 302).

Ма како био оштар критички одговор Герхардса, ја га могу само поздравити. Већ самим тим, што су примедбе Герхардса управљене искључиво против (по његовом мишљењу) неправилног Штерновог и мога излагања праксе дечјих домова Монтесори, наш критичар јасно признаје правилност принципијелних примедаба, које се налазе у самој основи нашег прилажења проблему. Јер ни Штерн ни ја не одричемо могућност плодоносности Монтесори материјала. А у погледу метода Монтесори моја критика је, пре свега, имала циљ да истакне „опасност“ која се у њему скрива. Ја сам први признајем, да се недогматском применом њенога метода та опасност може избећи. Зато сам у своме раду и писао, да „тамо као, на пример, у Енглеској, Швајцарској и Америци, где постоји традиција правог и искусним рукама оствареног фребелизма, примена метода Монтесори само потпомаже обнављање претшколског образовања“. На тој основи наиме ја сам и говорио, да будући систем мора „унети дидактички материјал Монтесори у фантазијом оживљену фребеловску игру“. У том се смислу изјаснио и В. Штерн“): он се изражава само против тога да се материјал Монтесори „стави у центар све активности ранога детињства, као главни предмет дететове делатности“. Напротив, Штерн директно захтева да се дидактички материјал Монтесори примени у првим разредима основне школе и у разредима за слабомислену децу. Међутим, прави педагошки проблем налази се, по Штерну, „не у томе неоспорно позитивном, што постоји у школама Монтесори, већ у томе, што се из њих искључује, што несме да постоји“. Али ако се у нормалном „дому детета“ Монтесори дидактичком материјалу даје само осми део времена, ако је деци допуштено не само да „раде“ с њим, већ и да играју, ако се он допуни слободним цртањем, моделовањем, грађењем, старањем о биљкама и животињама, чак и илустрованим књигама, хорским играма и игром лутки, како то хоће Герхардс (ц. чл. стр. 399, 301), ако се осим тога у њега поново уведу прогнане басне и претстављачке игре, како то већ одавно практикује наша одушевљена присталица Монтесори г-ђа Ј. И. Фаусек, онда пред таквом праксом метода Монтесори стварно мора да заћути свака критика. Дај Боже, да Монтесори има још више таквих недогмашских присталица. Они ће спасти за будућност истину њенога дела.

9) Цит. дело стр. 179, 343. Подударање мога схватања са разлозима познатог немачког психолога, чије сам радове упознао тек пошто је оштампано прво издање мојих „Основа педагогике“ (1923), било је за мене велико задовољство.