Učitelj

Размишљања о прагматизму 21

нично сиглешиштп унае, које ни у једном месту не мирише ароматом његове личности, које ни у једном месту није проткано величином онога, што је он можебити некада преживео.

Међутим мистичка природа — Августин, који сав тежи Богу, који је само заљубљен у Апсолутно, који је писао само о божанском и богословском, даје слике тих факата које потресају, слике које је преживео и он неупоредљиво јасно слика сав фактички психолошки пут свога обраћања Богу. Аристотел у поређењу са Платоном јасан је емпириста, и Џемс је чак готов да и њега сматра за прагматисту. Замислите пак, да су сва Платонова дела била изгубљена и да је Платонов лик, с његовом филозофијом, требало извлачити из дела његовог ученика и његовог детаљног критичара Аристотела. Добило би се нешто страшно! Место Платона неки безлични, безбојни „идеалиста“, упоран и ограничен, лишен сваког књижевног дара. Никакве перспективе, ни помена о адекватном обнављању фактичкога лица. Упоредите са овим Платонову љубав према „конкретном“. Сократ није написао ни једне врсте, али међутим његов унутрашњи лик, његова генијална личност, чак спољашњи облик, са навикама, са оделом, са покретима и са свима околностима нама су тако јасно познати, да не можемо тако јасно видети ни сваког нашег савременика, као Сократа, који нам је туђ по култури и који је временски од нас далеко две хиљаде година. А Горгије, Протагор, Алкивијад, Аристофан и сва дијалектиком занесена младеж, зар њу Платон није нацртао са једном конкретношћу која поражава.

Прагматизам наивно меша факта као факта, која су увек резултат анализе и квалификације, са првобитно недирнутом и непосредном стварношћу, која је увек индивидуално, непоновљиво и неразложиво јединство целе серије и заплетене комбинације факата. Уистини нису фактична факта, већ стварност, која се састоји од одређено везаних факата. Ова тачка гледишта на условност науке, коју је први сјајно засновао Малбранш, све више се рефлектује у филозофској свести савремености, те прагматизам, прилазећи и сам овом гледишту, не уноси ништа ново. Прагматизам пак не примећује да је овај закључак смртоносан за емпиризам. „Факта“ губе своју „фактичност“. Као препарирана, она већ нису просто стварност, већ нешто замишљено. Пошто су изолована и апстрахована од стварности, она постају нереалне схеме које живе само идеалним животом у људској свести. Стварност се њима не исцрпљује и не покрива. Њена недокучна дубина измиче од свих могућих научних измирења. Сам пак емпиризам долази у врло неудобан положај после таквог неочекиваног преврата у научној свести.

Вопа Пде, свечано и наивно, емпиризам је увек стављао знак равности између „факата“ и стварности, између чињеница неке науке и стварног стања објекта кога та наука „схематизира“. Он је увек прихватио схеме за последње чињенице, за праву суштину и са одушевљењем градио „пречишћен“, „денатурисан“ поглед на свет. Сада је дошло време, када се сваки такав „научни“ поглед ва свет емпириста облачи у „фантастичности“ и „реалисти“ ра-

1/%