Učitelj

214 Владимир Ерн

пиризма, онда ћемо видети, да су се увек и свуда, пл у Атини пре Христова рођења, и у Европи 16, 17, 18 и 19 века, емпиристи старали свим силама да стварност осироте, да сузе границе преживљеног и да прогнају из свести све што премаша „мали разум здравога смисла. Тежња пак „меканих“ била је у томе, да прошире искуство човечанства, да продубе утиске, интензифицирају свест до сазнања највећих тајни света, да израсту до размера бескрајне стварности. „Тврди“ су увек исмевали херојска напрезања „меканих“ и пљували на тајанствена тела хришћанских цркава и светских религија, које стоје на плећима „меканих“. Сетимо се тако гордог и тако опијеног својим здравим смислом 18 века! „Тврди“ су се увек старали да начине „емпириског“ човека мером свих ствари, а „мекани“ су се увек старали да продубе човека до неизмерљиве Васионе. Сада се пак времена мењају. У општој духовној кризи, која је захватила све културно човечанство, сва ограничења „тврдих“ и све њихове зграде на песку не могу да издрже навалу унутрашње, иманентне критике. Емпиризам се морао трансформисати. Једна од прелазних његових форми је прагматизам. Колико је погрешака „тврдих“ заборавио прагматизам и колику је бездну позајмио од „меканих“! О своме сродству са „тврдим“ прагматизам врло гласно говори, о својим позајмицама од „меканих“, он стидљиво ћути и не само што ћути, већ их прећуткује, маскира их. То је већ много! Треба прагматизам изобличити за такву незахвалност.

Ако у Џемсовом излагању постоји принципијелност која очарава, ако је његов однос према животу дубоко озбиљан и може се рећи свечан, ако у његовим тражењима трепери скривена страст, ако читав свет стоји пред Џемсом као нешто бескрајно значајније и важније, —- онда су то разуме се само црте религиозног односа према свету. Ту нема ни трага од емпиризма. Принципијелни став према датоме, испитивање ствари с тачке гледишта њихове апсолутне вредности, ватрено запиткивање тајанствене гегшт пајигае и унутрашња безусловност самих питања — све то значи да се у Џемсу испољава то Апсолутно, које у човечанству култивишу само религије и филозофије „меканих“. Прагматисти, који су се научили унутрашњој апсолутности тражења од „меканих“, не би требали да игноришу то своје сродство са њима, које им је много ближе, него њихово сродство са „тврдим“ и они треба са тим својим сродницима и даље да одржавају праведне односе, пошто су „мекани“ још увек у могућности да им помоћ укажу.

Какво је значење, каква је вредност прагматизмар Из напред изложеног излази, да је теориско значење прагматизма "врло мало. Али, да ли то значи да је тако исто ништавна његова филозофска вредностр Та два појма треба разликовати. — Свака права филозофија скрива у себи у нераздељеном јединству две стране: Ерос и Логос. Ми смо већ видели да Логос отсуствује у прагматизму. Отсуство Логоса је највећа погрешка прагматизма, а ту погрешку чини сва нова филозофија. Отуда противречности у прагматизму, његова идејна неплодност, отсуство теориског