Učitelj

Ђура Јакшић као педагог 283

омладина седела је по сву ноћ поред пуних чаша („дика ј наша поред чаша слушати гајдаша“) очекујући да им зора донесе Душаново царство. То би била она толико опевана „српска зора“. ПИ не само омладина. Пити је био „народни обичај“.' Јунаци Игњатовићевих и Јакшићевих приповедака јуначки пију урин ЧичаТима иде изјутра у виноград, у воће, и вели својој ћери: ,... мени ћеш спремити једну литру комовице, — добра ће бити уз кајсије!“ Ђура не штеди ни себе и не крије своју страст. „Био сам гладан, али од умора нисам могао ништа окусити, до само воде, лепе, студене, планинске воде... Смејаћете ми се ви који знате да радије пијем вина.“ За то имамо и не-литерарних потврда. Ђурин таст, учитељ Сима Николић (Њурин Чича-Тима), пише му из Пожаревца јануара 1862.: „Светог Јована лепо смо прославили, гостију нисам много имао, јер био је јак ветар, ал' зато сам се опет за ваше здравље већ двапут и то онако ваљано опио.“ А сам Ђура пише својој жени из Сабанте (из места његових најбољих песама!) четири године касније стилом Љермонтовљева Демона: „Кунем ти се живим богом! Кунем ти се гробом и споменом моје и твоје мајке! Кунем ти се мојом и твојом слатком дечицом: Милошем, Белом и Тијаном! Кунем ти се, Тино, мојом љубављу да ћу бити добар, да ћу те као и досад у души и у срцу моме носити, да се никада, па баш никада више нећу опити!“ Чак је и оптуживан за пиће, да још с једним учитељем „доносе доручак у школску кујну и ту пред ђацима доручкују и ракију пију“.

Милутин Јакшић поставља питање: „Је ли Ђура почео пити... у родитељској кући или је касније заволео вино и боемски

животр“, расправља га и долази до исхотка да је ту утицао 47

„обичај, јачи од ма којег закона“ и друштво. „Обичај“, „закон“, и с „друштво“ су уствари исто, јер како француски социолог Диркхајм, вели, социјална је чињеница сваки начин радње, утврђен или не, који на индивидуу може вршити неку спољашњу принуду. Према

1 Стеван Владислав Каћански пише 18. новембра 1859. Ђорђу Поповићу из Београда: „Да ми није овде Рубенса нашег |Ђуре Јакшићај не бих имао ским чашу негошинца попити — а то нам је Србима после политике прва забава и утјеха.“

2 Тај други учитељ, грк-Никола Јовановић, био је такође књижевник, преводио је старе грчке трагедије, а Софоклова Краља Едипа је и штампао. Остали су му преводи пропали, нажалост, — нажалост, велим, јер превод му је, у народном десетерцу, врло течан. (Краљ Идип. Трагедија од Софокла. С грчког превео Никола Јовановић, учитељ. Пожаревац 1895. — В. реферат В. Вујића у Бранкову колу за исту годину, стр. 478.) Никола Јовановић био је пре тога учитељ грчкога језика у Новом Саду, где му се родио син Ђорђе, познати наш вајар. Ђура говори о њему с великим омаловажавањем у својој приповетки Чича-Тама. Али тај грк-Никола, и као човек и као учитељ, био је много бољи но што га је Ђура приказао. То могу посведочити сви они који су га знали. Да ли му је „грк-Никола“ казивао што о грчкој драми» — Али други је један учитељ зацело утицао на њега. Петар Станковић учитељ рачански, после свештеник у Баничини, причао је Јакшићу много о Главашу, и ту је, у Рачи, дат подстицај за драму Сшаноје Главаш, кога је грађу Њура у први мах замислио био као епос.