Učitelj

282 Милан Шевић

Хајим Давичо и Милутин Јакшић помињали су и Ђурин Шшитанизам. За титанизам је заиста било доста подстицаја и изнутра и споља. Јак уметнички нагон, стварање, већ је један, који је у њега морао бити прадоживљај, а не изазван околином, наследовање. Детињско убојиштво и младићко ратништво доиста су могли само допринети титанизму и крај касније реакције која је била само за времена. Али су развоју титанизма највише морали допринети каснији доживљаји на селу а нарочито у паланци. Ту је најјаче морао осетити разлику између себе и других, разлику између дубине свога унутарњег живота и плићине њихових душа. Ту су се непрестано морале понављати у њему речи не: „Бољи сам био — бољи од вас“ него: Бољи сам, бољи — бољи од вас. М он, двојни уметник, човек јакога унутарњег живота, није ту разлику ни осетио толико на селу (борављене у селу иду те године у најплодније његова уметничкога стварања), међу људима простим и природним (ако се понекада и жалио на њихову поквареност, и такве их, покварене, понекада и приказивао, али их је и идеализовао и ово увелике претеже/ колико у паланци, где је заиста проводио најтеже године свога живота. Ту је он долазио у додир и у неминовни сукоб с људима, који су, имајући власт, замишљали да све имају, и за које се сав духовни живот сводио само на чулности и на неке формалности. Никада Ђура Јакшић није могао јаче осећати своју вредност но када је видео колико је он далеко одскочио од њих. И не само од њихнего и од својих другова, сеоских и паланачких учитеља, као што то највише видимо у Чича-Тими. Сви ови нису могли а да то не осете, и то је сукобе само појачавало. Свој јед и своју жуч Ђура је тада изливао у написима који нису увек били на његовој висини него на висини оних који су их изазивали, и који су се једначили с уобичајеним тада партијским кошкањем и прегањањем у нашој штампи. Али своју надмоћност он је осећао и према нашим књижевницима и песницима: ретко кога он наводи (највише Змаја, али помиње и Његоша и Мажуранића, — од страних највише Петефију), ретко се за ким он поводи (понајвише за Лазаром Костићем), и она се најјаче показује у његовим писмима „Ја остајем човек и челик,“ пише он у својем самочуству и у својој самосвести Стојану Новаковићу. А такав је и као сликар, — јер је такав као човек.

Титанизам је често спојен с пићем; свакојако да је дато и супротних примера, — Миг Фе Глитреп чпа ђезсћефеп, рекао је велики немачки песник, али ту се не полази од титанизма. У нас су пак титанизам и пијанство готово нераздвојни другови: највећи народни јунак је и највећа пијаница. Једва да има песника из омладинскога доба да се не позивају на-њ, има их чак који се и изједначују с њиме („сад му бабо мисли да је Краљевићу Марко“). Не само песници тога доба него и читава

' Песма Ћупите, ћут'ше постала је после Подгорца и Сумргковца. А касније, у Сабанти, спевао је На Липару, Поноћ, Зору.