Učitelj

340 Жив. Ђорђевић

тумачења и пребацивања на туђа духовна земљишта, може бити извор жељене и тражене „народне културе.“ Њен прави зачетник је свети Сава, али свети, не онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије. Том унутарњом снагом хришћанског деловања, Сава је и остао у народу прави Сава и као такав једино и може послужити, у лутањима данашњице, као поуздана основа за народну културу, и за праву педагогију. Може послужити за оне који имају очи да виде и уши да чују.

КУЛТУРНА ИСТОРИЈА

Историја школа у Србији — Од Жив. Ђорђевића 1 Грађа

Први оглед „Историје педагогије у Срба“ оштампан као додатак М. Ђ. Милићевића „Историје педагоги је“ (1871), почиње речима: „Онде где би нам било најмилије и најкорисније да смо пространи, морамо, по невољи, да будемо кратки. Немамо извора из којих бисмо могли црпсти извештаје о свему што је рађено на пољу педагогије у Срба кроза старо време њихова живота“. У недостатку таквих извора који би га непосредно извештавали о ствари коју истражује Милићевић покушава да дође до тога сазнања педагошко-историјског заобилазним, посредним путем. У ту сврху он открива три главна извора посредног сазнања. Први је извор у народним пословицама и изрекама, које као израз народне мудрости и народне процене живота, унеколико захватају и васпитно поље. Други је извор чињеница да је у старој српској држави постојао један прилично развијен интелектуални сталеж који су претстављали свештеници, судије и управљачи народни (који суде и управљају не по ћуди и здравом разуму, него по писаним законима) и неки за своје доба, изванредно образовани људи као: Високи Стеван, Константин Филозоф, Ђурађ Смедеревац и други. Из постојања ове чињенице закључује се да је у то доба морало бити малих и великих школа у којима се образовао интелектуални свет кога горе поменусмо. Трећи извор су културне установе. Прво, велике српске лавре: Хиландар, Милешево, Студеница, Раваница и др. Друго, штампарије: на Ободу (1494), у Горажду (1529), Рујну (1537), Милешеви (1544), Београду (1552), Мркишкој цркви (1562), Скадру (1563). Милићевић мисли, иако „поближе о томе ништа не може да каже“, да су велике лавре биле не само народне богомоље него и народне учионице, Тј школе. Што се тиче штампарија, његов је закључак отприлике