Učitelj

Хербартијанство у Чешкој 447

хвата без корекција чак ни учење о формалним ступњевима, а истиче национални момент и мисли о бољој спреми наставника итд.

Од доласка на катедру Универзитета, Линднер све више и више запажа да је Хербартова педагогика непотпуна у својим основама, а нарочито да она не оцењује довољно социјалне и еволуционе елементе васлитања. Зато Линднер последњих година свога живота оснива сопствену педагогику на природњачком фундаменту. Скретања од хербартијанства нарочито су јасна у првом делу књиге, који расправља о основним појмовима васпитања. Линднер сада гледа на васпитање као на подражавање слабога јакоме, незавршеног — релативно завршеном, незрелог — зреломе, васпитника васпитачу, краће речено, то је процес који се у психологији назива аперцепција. Но човек се прилагођава не само. својим личним васпитачима — што чини васпитање у ужем смислу те речи — већ и својој средини и друштву у коме живи, најзад, и самој природи (природно васпитање), чији утицај човек савлађује помоћу образовања и цивилизације, тј. појава друштвеног карактера. На та два фактора — природу и друштво — мора да се наслања свако планско и свесно васпитање незрелог и слабог човека. Уколико васпитање уме себи да потчини ова два фактора, утолико је оно и свемоћно: у супротном случају, одвојено од природе и друштва, оно ништа не може да учини; разуме се, различите способности и судбине људи ограничавају утицај и резултате васпитног рада.

На жалост Линднеру није било суђено да своје дело конструјише у свима појединостима и да отстрани ситније недостатке и противречности које су у њему остале. У целини његова посмртна „Педагогика“ није на себе скренула пажњу друштва, осим малога круга његових најближих пријатеља и присталица, док се његови уџбеници писани у раном периоду његова рада, измењени и исправљени, одржавају до наших дана.

Од чешких педагога овога времена, који су правоверне присталице Хербарта, морамо прво поменути Јана Ленаржа (јап Кераг%, 1827—1902), директора прашке учитељске школе, који је написао „Општу педагогику“, дело „О основима наставе“ и најдубљи ред „О методима и њиховој логичкој сродности“ (1878). За овим ваља поменути ауторе педагошких уџбеника Ф. Шимка Ф. Ворбеса и ЕБ. Шулца; потпуну педагогику средње школе до сада једину књигу ове врсте у нас — покушао је да изради. помоћу неколико сарадника 1. Дурдик (Рес БПигфшк), издавши у три свеске „Педагогику средњих школа“ од 1882—1890 г., која у обичном и утврђеном реду износи јасан, приступачан и доста интересантан материјал; уосталом, за наше време „Педагогика“ је већим делом својим већ застарела. По страни од непосредног Хербартовог утицаја налази се једино „Кајесћенка“ /. Шкоде (Јап К. 5кода, 1811—1876), који је, осим светог писма и отаца цркве: искористио идеје Коменскога, Нејмајера, филантрописта и својим списима унео скромну лепту у посао народног васпитања.